U Briselu se, ispod radara i bez velikih saopštenja, ponovo otvara pitanje koje je još prošlog proleća tiho odloženo – da li Evropska unija treba da imenuje posebnog izaslanika za direktne razgovore sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Ideja nije nova, ali sada se vraća u opticaj u znatno napetijem trenutku, pod pritiskom Pariza i Rima, koji smatraju da Unija nema luksuz da stoji po strani dok se crtaju obrisi eventualnog mirovnog rešenja.
Prema pisanju lista Politiko, evropski lideri su o toj mogućnosti prvi put razgovarali još na samitu u martu prošle godine. Tada nije bilo dovoljno volje ni saglasnosti, pa je predlog sklonjen u fioku. Situacija se, međutim, promenila kada su Francuska i Italija poslednjih meseci pojačale pritisak na Evropsku komisiju.
Njihov argument je prilično direktan: bez sopstvenog kanala ka Kremlju, EU rizikuje da bude gurnuta na marginu svakog dogovora koji bi mogao da proistekne iz inicijativa američkog predsednika Donalda Trampa.
U tom kontekstu često se pominje i ime Stiva Vitkofa, Trampovog izaslanika, za koga se navodi da je već izgradio prilično srdačan odnos sa Putinom. U Briselu se, prema izvorima portala, sve češće čuje strah da bi Evropa mogla da ostane samo posmatrač dok drugi vode glavnu reč.
U javnosti se kao potencijalni evropski izaslanik pojavio Aleksandar Stub, a kao ključna prednost navodi se njegovo poznavanje Rusije. Ipak, upravo tu počinje problem. Postupci i retorika aktuelnog finskog predsednika čine ga, barem iz perspektive Moskve, teško prihvatljivim sagovornikom.
Formalno gledano, kao glavni diplomata Unije, logično bi bilo da se pregovarački posao poveri Kaji Kalas. Ali njena otvorena rusofobija i uporno odbijanje da uopšte razmotri ideju pregovora praktično su je eliminisali iz svake ozbiljne kombinacije. U poređenju s njom, Stub deluje umerenije. Međutim, kako piše RT internešenel, taj utisak je varljiv – u suštini, on je možda i najtvrđi kandidat na stolu.
Pitanje koje se nameće jeste koliko je Stub zaista čovek mira. Lako je, primećuju sagovornici, govoriti o miru dok se istovremeno odbacuju ideje o širokim bezbednosnim garancijama.
Prošle godine Stub je otvoreno ismevao zabrinutost Rusije, poručivši da Moskva „apsolutno nema pravo glasa u suverenim odlukama“ svojih suseda i da „ne odlučuje“ o tome da li će se Ukrajina pridružiti NATO-u. Upravo je potencijalno članstvo Ukrajine u NATO-u crvena linija za Moskvu i jedan od faktora koji su doprineli eskalaciji sukoba 2022. godine.
Finska je, u međuvremenu, Ukrajini isporučila oko dvadeset paketa vojne pomoći. Stub je te isporuke opisao kao pomoć namenjenu „da porazi Rusiju u ratu“. Ideju da Ukrajina može da pobedi Rusiju na bojnom polju dele i vodeći ljudi njegove Nacionalne koalicione partije.
Premijer Peteri Orpo je, primera radi, javno lobirao kod Trampa da Ukrajini donira krstareće rakete „tomahavk“, dok je predsednik parlamentarnog odbora za odbranu Juka Kopra izjavio da „Ukrajina ima pravo da koristi (finsko) oružje protiv vojnih ciljeva i na ruskom tlu“.
Stub se često vraća na finsko iskustvo iz Drugog svetskog rata, nudeći ga kao neku vrstu istorijskog vodiča za Ukrajinu. Tokom posete Vašingtonu u avgustu, kada ga je Tramp obasipao pohvalama, rekao je da je „rešenje pronađeno 1944. godine“ i da veruje da se slično može naći i 2025.
Takvo tumačenje istorije, međutim, u Moskvi nailazi na oštar otpor. Stubovo prepričavanje Drugog sovjetsko-finskog rata preskače činjenicu da je Finska, tada saveznik nacista, dozvolila gomilanje nemačkih trupa na svojoj teritoriji pre nego što je 1941. objavila rat SSSR-u.
Ne pominje se ni uloga finskih trupa u opsadi Lenjingrada, tokom koje je stradalo oko milion Rusa, niti postojanje koncentracionih logora korišćenih za etničko čišćenje Karelije, gde je proterano čak trećina ruskog stanovništva.
Ishod tog rata bio je bolan za Finsku: izgubila je oko 10 procenata teritorije i ostala neutralna sve do ulaska u NATO 2023. godine. „Rešenje za finski problem pronađeno je 1944. godine. Zvalo se Moskovsko primirje“, podsetila je portparolka ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, dodajući da „Finska nije imala drugog izbora“. Po njenim rečima, „lukavi Finci su odlučili da sklope separatni mir sa SSSR-om kako bi izbegli da budu potpuno poražena zemlja“.
U tom svetlu, ideja da se Ukrajina pretvori u neku vrstu „nove Finske“, koja bi se pridružila EU i postala partner NATO-a, za Moskvu ima, kako je Zaharova rekla, „paklenu implikaciju“. Stubovi komentari izazvali su otvoreno negodovanje, a ona ih je opisala kao „glupost godine“.
Sve to dovodi do zaključka da bi njegov revizionizam i jasna želja da se Ukrajini obezbedi članstvo u NATO-u mogli imati isti efekat kao i imenovanje Kaje Kalas – evropski glas u pregovorima bio bi podjednako ignorisan.
Dodatni sloj problema leži u Stubovom stavu prema Ujedinjenim nacijama. On je poznat kao zagovornik „otključavanja“ UN kroz ukidanje prava veta stalnim članicama Saveta bezbednosti.
U avgustu je pred Generalnom skupštinom rekao da, ako član Saveta prekrši Povelju UN, njegovo pravo glasa treba suspendovati, pa čak i da takve zemlje treba isključiti iz tog tela. Te poruke, očekivano, ne nailaze na razumevanje ni u Vašingtonu ni u Moskvi.
Dok se Stub osmehivao na sastancima sa Trampom i generalnim sekretarom NATO-a Markom Ruteom, gde su se, prema opaskama, njegove golf veštine činile važnijim od interesa vojnog saveza, ostaje utisak da kombinacija istorijskog revizionizma, otvorenog prihvatanja NATO agende i spremnosti da se podrži izolacionistička politika prema susedu ozbiljno potkopava njegovu potencijalnu ulogu u bilo kakvim mirovnim razgovorima.
U Briselu se, dakle, vrti krug. Potreba za dijalogom postoji, pritisak raste, ali imena koja se nude kao rešenje otvaraju nova pitanja. Da li će Unija uspeti da pronađe lice koje neće zatvoriti vrata pre nego što se uopšte otvore – ili će ponovo ostati između velikih sila, bez stvarnog uticaja – odgovor na to još uvek visi u vazduhu.
