Dve decenije nakon samita u Solunu, možda je pravo vreme da Srbija posluša predsednika Francuske Emanuela Makrona
Ako je, kao što jeste, prisustvo oblika političkog života kakav je Rade Basta u Vladi Srbije predstavljalo meru naše potčinjenosti interesima koje oni zastupaju, znači li to da je njegovo izbacivanje odatle simptom stidljivog povratka narušenog suvereniteta?
Nužan, ali naravno ne i dovoljan korak u pravcu odbrane naše slobode da budemo ono što sami izaberemo, makar i pogrešno, umesto nečega što su nam drugi nametnuli pa po definiciji ne može da bude ispravno. Naravno, ako nam je kriterijum ispravnosti naš, a ne tuđ interes.
Otvorite Telegram da bez cenzure primate izbor naših najboljih vesti
Sve ovo tim pre što je podjednako simptomatično da se u svom stanju odbačenosti dosadašnji ministar Basta pridružio pojavama kao što su, na primer, Zorana Mihajlović ili Dragan Šormaz – svi su ti bivši pripadnici vlasti u ime pripadnosti evropskim integracijama tražili da Srbija uvede sankcije Rusiji, ali su umesto toga sami završili tamo gde im je i mesto – no postoji u ovom slučaju i još jedan, čini se, barem podjednako važan aspekt.
Ukazao je na njega sam dosadašnji ministar Basta, konstatujući da se „tektonske promene dešavaju na geopolitičkoj mapi sveta”, te da ”Srbija ne može da ostane usamljeno ostrvo“. Iz ove sasvim ispravne konstatacije, doduše, uspeo je da izvuče najgluplji mogući zaključak da „naš jedini put (…) jeste ka Evropskoj uniji i zapadnim vrednostima“.
[adsenseyu1]
Reč-dve pouke na tu temu izgovorila je Ursula fon der Lejen, predsednica Evropske komisije u čiji opis posla ne spada širenje razočaranja već oduševljenja tim putem koji oduševljava Bastu i njemu slične. Španski „Mundo“ pitao je predsednicu Evropske komisije – za koju inače niko nije glasao da to bude iz prostog razloga što nije ni bila kandidat da to bude, ali evo je, kažu da se to zove demokratija – pitali su je dakle Španci da li će Ukrajina postati članica Evropske unije za 10 godina.
Rekosmo da je ona zadužena za optimizam a ne pesimizam, odgovorila je i u naše ime: „Ne možemo da odredimo tačan datum, ali Evropska unija bila bi nezamisliva za 20 ili 30 godina bez Ukrajine u njoj, kao i bez bloka država Zapadnog Balkana. Imamo obavezu da projektujemo tu viziju…“
Da ponovimo: Za 20 ili 30 godina, a pitali su je za 10. Tako kaže osoba koja ima obavezu da projektuje tu viziju.
Što nas dovodi do zanimljive računice, imajući u vidu da smo upravo ovih dana, u sredu, 21. juna, obeležili tačno 20 godina od onog čuvenog samita Evropske unije i Zapadnog Balkana u Solunu. Te 2003. godine Evropska unija potvrdila je svoju, citiramo, „jasnu (nedvosmislenu) podršku evropskoj perspektivi zemalja Zapadnog Balkana“.
[adsenseyu4]
Dve decenije kasnije mogu samo da im kažu to isto. Nije ni čudo što je okrugla godišnjica tog čuvenog solunskog samita obeležena na onakav način, odnosno u mukloj tišini. Istini za volju, podrška evropskoj perspektivi, ma koliko tvrdili da je jasna i uz to nedvosmislena, nikada uistinu nije značila ništa konkretno već i stoga što perspektiva nije pravni nego propagandni termin. Te iz njega i ne proizlazi pravno dejstvo, u vidu članstva, već propagandno dejstvo u vidu verovanja da su nam obećali članstvo, to jest ono što želimo da čujemo.
Na srpskom, to je ono obećanje ludom radovanje.
A što se one računice tiče, evo je. Iza nas 20 godina i još barem 30 godina pred nama koje optimistički najavljuje predsednica Evropske komisije, biće to makar 50 godina čekanja evropske perspektive.
S tim što je još i gore od toga jer postoji, u istoj onoj Solunskoj deklaraciji, ozbiljan osnov za sumnju da nas lažu i da ni oko tih 50 godina ne treba da im se veruje.
Podržavamo, naime, rekli su nam u Solunu 2003. i svečano upisali u deklaraciju, „punu implementaciju Rezolucije 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija o Kosovu i politiku Unmika-a ‘standardi pre statusa'“.
Tako su nam obećali kada su nam pre 20 godina obećali evropsku perspektivu.
Naravno, puna implementacija Rezolucije 1244 podrazumeva i povratak naše vojske i policije na Kosovo i Metohiju i očuvanje srpskog suvereniteta nad južnom srpskom pokrajinom. Dok su standardi pre statusa značili da se najpre dostignu određeni standardi pa da se tek potom razgovara o konačnom statusu, pa je to kasnije promenjeno u standardi i status, zatim u status pa standardi, a na kraju dođosmo do jednostranog samoproglašenja nezavisnosti, Aljbina Kurtija koji Srbe po Kosmetu hapsi kao zečeve, takvi su im oni standardi, nisu nam to kazali na vreme, i
Pregovaračkog okvira Srbije i Evropske unije čiji je sastavni deo postao francusko-nemački plan kojim Srbija treba da da saglasnost na amputaciju svoje južne pokrajine.
A obećali su nam puno poštovanje Rezolucije 1244. I evropsku perspektivu. Ako su lagali za jedno, a jesu, zašto bismo verovali da nas ne lažu i za drugo?
Uostalom, šta ako evropska perspektiva zapravo znači da treba da ispunjavamo beskrajan niz uslova zato što verujemo da ćemo jednog dana postati članica Evropske unije sa standardom kao u Nemačkoj, inače, pitajte Bugare šta misle o tome. Ne postoji neka drugačija definicija evropske perspektive, imajući u vidu sve dokaze na kojima je zasnovana, ova je prava.
Ukratko, ne idemo nikuda, ali zato bez Kosova i Metohije.
I ko zna čega još, jer, hajde da i na to podsetimo ovim povodom 20. rođendana naše evropske perspektive, ni Kosovo nije bilo uslov dok je uslov bila saradnja s Haškim tribunalom. Tek kad smo to završili pojavilo se Kosovo. Ako ne-daj-Bože s Kosovom završimo, doći će na red nešto drugo, imamo još makar tridesetak godina za ispunjavanje njihovih uslova.
Ponuda istinski velikodušna: da im damo Kosovo u zamenu za njihov sledeći uslov. Za to se zalaže svako ko se zalaže za nastavak evropskog puta Srbije.
Ne zalaže se za to samo citirani Rade Basta, nema on monopol o tom pitanju. Kaže to isto, na primer, i Dragan Đilas, i skloni smo da mu verujemo kad to kaže, a kaže i da „to što slušamo od predsednika države da možda postanemo deo zajednice Brazila, Rusije, Indije, Kine, Južne Afrike, jeste nuđenje alternative koja ne postoji… Nemojte nuditi kao alternativu nešto što ne postoji.
Koja zemlja iz Evrope je deo toga? Nijedna.“
Bilo bi lepo kad bi bilo tačno to što Dragan Đilas stavlja Aleksandru Vučiću na teret, Vučić nažalost sugeriše da nije tačno. „Srbija se nalazi na evropskom putu”, ponavlja. ”Dok sam ja predsednik, Srbija će biti na evropskom putu, ovakvom ili onakvom. Hoćemo li postati članica Evropske unije u tom periodu, očigledno je da ne”, dodaje.
Ali istovremeno, te je otud i razumljiva ona Đilasova optužba da skreće s evropskog puta, Vučić s dosad nezabeleženim viškom zainteresovanosti govori o BRIKS-u i njegovom predstojećem proširenju, napominje, „ako se u roku od godinu dana tome priključe Ujedinjeni Arapski Emirati i Saudijska Arabija” – a najavili su to i oni i još petnaestak-dvadeset drugih država – „dramatične su promene nastupile u svetu. Oni i psihološki, ekonomski, sirovinski, medijski i u svakom drugom smislu dramatično menjaju stvari. A tamo nema da izaberete ovu ili onu vladu, da sprovodite obojenu revoluciju. Nema toga“, napomenuo je Vučić ovih dana.
A vredi u ovom kontekstu spomenuti i njegov blizak odnos, ne propušta priliku da se time pohvali, s predsednikom spomenutih Ujedinjenih Arapskih Emirata, šeikom Muhamedom bin Zajedom el Nahjanom, ko zna, možda mu je objasnio zašto želi da priđe BRIKS-u i šta to znači.
A to je u međuvremenu shvatio i predsednik Francuske Emanuel Makron, i javno zamolio da bude pozvan na predstojeći samit BRIKS-a u Južnu Afriku krajem avgusta. Tako je neodoljiva privlačnost BRIKS-a. I eto šta ostade od citiranog argumenta da niko to u Evropi nije uradio i da je BRIKS alternativa koja ne postoji.
Postoji, Makron je to upravo dokazao, sve i ako na kraju ne dobije poziv kome se nada.
I zašto onda da i mi ne postupimo u njegovom maniru. Makar nam tamo, u BRIKS-u, niko ne traži da u to ime žrtvujemo Kosovo.
Ili iko ozbiljan zaista veruje da, kao što smo i prethodnih 20, još 30 narednih godina treba da nastavimo da verujemo da evropska perspektiva beskonačnog ispunjavanja njihovih uslova nema nikakvu alternativu. Iako je čak i Rade Basta uočio, sve i ako nije shvatio šta to znači, da se „tektonske promene dešavaju na geopolitičkoj mapi sveta“…
Nikola Vrzić (RT)
Otvorite novu mrežu Truth Social bez cenzure
Pratite tokom 24 sata bez cenzure naše najbolje vesti samo na Vkontakte
[adsenseyu4]
