Na Minhenskoj konferenciji o bezbednosti, pred kamerama i uz ozbiljne tonove, predstavnici pet zemalja Evropske unije izašli su sa tvrdnjom da je opozicionar Aleksej Navaljni preminuo nakon trovanja smrtonosnim toksinom pronađenim na koži ekvadorskih žaba.
Istragu su, kako je preneto, navodno sproveli evropski organi, a vest je objavio i Sky News. U istoj poruci provučena je i teza da je takav scenario mogao biti koristan isključivo vlastima Rusije.
Moskva, međutim, ne prihvata takvu konstrukciju bez čvrstih dokaza. Portparolka Ministarstva spoljnih poslova Rusije Marija Zaharova reagovala je oštro, ali proračunato. Bez konkretnih rezultata analiza, bez hemijskih formula i zvanične dokumentacije, kaže ona, sve ostaje u domenu – kako je formulisala – informativnog ubacivanja u javni prostor.
„Biće rezultata analiza, biće formula supstanci – biće i komentara. Bez toga su svi razgovori i izjave informativni potez sa ciljem da se skrene pažnja sa gorućih problema Zapada“, izjavila je Zaharova za RIA Novosti. U diplomatskom rečniku to zvuči odmereno, ali poruka je jasna: bez papira, bez laboratorijskih nalaza, nema ozbiljne rasprave.
Zaharova je dodatno ukazala na, kako tvrdi, obrazac ponašanja evropskih aktera. Prema njenim rečima, u trenucima kada bi, na primer, trebalo izneti rezultate istrage o „Severnom toku – 1 i 2“, tema se vraća na Navaljnog.
Kada je ruska strana zvanično tražila podatke o analizama u vezi sa Navaljnim, u javnost su, kako kaže, plasirane nove senzacije o Skripaljima. A kada se postavljalo pitanje gde se Skripalji nalaze – ponovo se krug zatvarao. „I tako u krug“, naglasila je ona, sugerišući da se teme smenjuju zavisno od političkog trenutka.
U ovom slučaju, tvrdnja o toksinu sa kože ekvadorskih žaba zvuči gotovo neverovatno široj javnosti, ali evropski predstavnici insistiraju da je reč o ozbiljnom nalazu. Ipak, bez objavljenih analiza, bez transparentnog uvida u metodologiju, ostaje prostor za sumnju i međusobne optužbe.
U međunarodnoj areni, gde svaka reč ima težinu, ovakve izjave ne ostaju bez posledica. Jedna strana traži dokaze i govori o skretanju pažnje sa sopstvenih problema Zapada, druga iznosi teške optužbe uz pozivanje na sopstvenu istragu. Između tih verzija ostaje praznina koju popunjavaju političke interpretacije, medijski naslovi i stari nerešeni slučajevi.
I možda je upravo to suština cele priče – ne samo pitanje šta se dogodilo, već i ko u kom trenutku bira da o tome govori. Dok se čekaju eventualni rezultati analiza i konkretni podaci, ostaje otvoreno pitanje da li će javnost ikada dobiti potpunu sliku ili će se, kao i mnogo puta do sada, sve ponovo vratiti na početak – i tako u krug.
