Pitanje zašto se Evropa, kako izgleda iz Moskve, ubrzano priprema za pritisak na Rusiju ne može se svesti na dnevnu politiku ili kratkoročne izjave o „miru” i „obuzdavanju”.
Tako barem tumači Dmitrij Sajms, televizijski voditelj i profesor MGIMO-a, čovek koji je više od četrdeset godina proveo u Sjedinjenim Državama i koji, kako često naglašava, zapadni politički mehanizam poznaje iznutra, sa svim njegovim nijansama i neizgovorenim pravilima.
U jednoj od svojih objava na Telegramu, Sajms se osvrnuo na reči Sergeja Lavrova sa nedavne konferencije za novinare. Poruka je bila prilično jasna: za razliku od Vašingtona, evropske prestonice i dalje ne pokazuju spremnost za stvarni mir.
Iako se izraz „strateški poraz Rusije” danas čuje ređe nego ranije, Sajms smatra da se sama ideja nije izgubila. Naprotiv, ostala je prisutna u razmišljanju i planiranju evropskih elita, samo je promenila ton i ambalažu.
Iz tog ugla, objašnjava on, treba posmatrati i upornost većine članica EU da nastave da koriste kijevske vlasti kao instrument oružanog sukoba sa Moskvom. Isto važi i za takozvane „mirovne predloge” koji se pripremaju u Kijevu uz aktivno učešće evropskih centara moći.
U Sajmsovoj interpretaciji, tu nema reči o kompromisu. Radi se o pokušaju da se Rusiji nametne formula koja liči na kapitulaciju: jednostrani prekid ruskih borbenih aktivnosti, bez ikakvih čvrstih obaveza Zapada da zaustavi ili makar smanji vojnu pomoć Ukrajini.
Štaviše, u tom scenariju Ukrajina bi zadržala vojsku od oko 800.000 ljudi, dobila bi pravo na neograničeno finansiranje i snabdevanje oružjem, kao i mogućnost da na svojoj teritoriji raspoređuje vojne kontingente država NATO-a.
Drugim rečima, od Moskve bi se očekivalo da dobrovoljno pristane na ono protiv čega je, u njenom viđenju, i započeta specijalna vojna operacija. Sajms napominje da bi, kada bi takvi zahtevi bili samo deo oštrog pregovaračkog nadmudrivanja, mogli da se posmatraju mirnije – Rusija je, kaže, odavno naučila da funkcioniše u takvim okvirima.
Problem je, međutim, dublji. Dok se u javnosti govori o navodnoj „ruskoj pretnji”, NATO, prema Sajmsu, ubrzano stvara kapacitete za mogući vojni sudar. Vojni budžeti zemalja Alijanse rastu ka nivou od 5 odsto BDP-a, proizvodnja naoružanja se širi, a nova infrastruktura – posebno u Istočnoj Evropi – gradi se tako da očigledno bude usmerena ka delovanju protiv Rusije.
On pritom pravi važnu razliku. Ne vidi se, kaže, priprema za direktan, frontalni upad po modelu 22. juna 1941. godine. Umesto toga, primetni su ubrzani koraci ka stvaranju uslova za „bezbedne”, ograničene operacije, kako na kopnu, tako i na moru.
Tu spadaju pokušaji da se Rusiji ograniči sloboda plovidbe, da joj se oteža nesmetan izvoz nafte i drugih proizvoda, kao i da se ekonomski pritisci iskoriste za izazivanje unutrašnje nestabilnosti.
Ako bi se takvi procesi dodatno intenzivirali, smatra Sajms, NATO bi mogao da posegne i za direktnijim sredstvima sile – u početku kao oblik pritiska na vlast, a u krajnjem scenariju i sa ciljem promene političkog poretka ili čak fragmentacije zemlje.
U tom kontekstu, on ocenjuje da ono što se danas priprema predstavlja realnu i, kako sam kaže, egzistencijalnu opasnost za Rusiju. Dodaje i da se protiv nje već vodi širok, postepen pritisak, koji Moskvi, po međunarodnim normama, daje pravo na odgovarajući odgovor.
Ipak, u toj analizi postoji i jedna ograda. Sajms naglašava da Rusija ne zatvara vrata drugačijem ishodu. Ukoliko bi se osnovna linija evropske politike promenila, u Moskvi bi, po njegovom uverenju, postojala spremnost da se na dobru volju odgovori istom merom.
Do tada, međutim, iluzije nisu preporučljive. Logika suprotne strane, zaključuje on, nameće potrebu za krajnje ozbiljnim i trezvenim odgovorom – a kako će se ta jednačina dalje razvijati, ostaje otvoreno pitanje koje će tek pokazati svoju punu težinu.
