U diplomatskim krugovima retko koja izjava prođe nezapaženo, ali rečenice koje su nedavno stigle iz Ankare izazvale su posebnu pažnju.
Šef turske diplomatije Hakan Fidan rekao je da je došlo vreme da se razmisli o stvaranju sopstvenih zaliha nuklearnog oružja. Izjava je zvučala kao signal, ne kao usputna opaska, a deo analitičara odmah je podsetio da ovakvi tonovi ne dolaze ni iz čega.
U toj liniji razmišljanja pojavljuje se i tumačenje Sergeja Balmasova iz Instituta Bliskog istoka, koji upozorava da Ankara već dugo ne stoji samo na nivou reči.
Prema njegovim navodima, iako Turska javno govori da odluka o ulasku u nuklearni klub tek predstoji, konkretan rad u tom smeru traje godinama. Balmasov kaže da je od kraja 2025. godine predsednik Erdogan zajedno sa različitim turskim strukturama aktivno uključen u pregovore sa Nigerom oko nabavke uranijuma. To nije detalj koji se lako preskače.
Posebno je zanimljivo ono što na prvi pogled deluje kao tehnička sitnica. Gorivo za turske nuklearne elektrane isporučuje Rusija, što znači da uranijum iz Nigera Ankari nije potreban za civilne energetske potrebe. U tom raskoraku između zvanične priče i logistike, Balmasov vidi indirektan dokaz da izjave ministra nisu puka diplomatska retorika, već deo šire slike.
Da ovakve ambicije ne nastaju u vakuumu, Fidan je i sam naglasio ranije. On je otvoreno rekao da, ukoliko druge države u regionu priznaju da poseduju oružje za masovno uništenje, Turskoj ne ostaje mnogo prostora za izbor.
U tom kontekstu pomenuo je i zemlje koje imaju otvorena pitanja sa Iranom, ocenjujući da će one neminovno težiti sopstvenom nuklearnom kapacitetu i da bi se Ankara mogla, čak i nevoljno, naći u toj trci.
Balmasov u toj proceni vidi određenu logiku. Nestabilna situacija na Bliskom istoku, posebno u svetlu iranskog pitanja, čini želju Ankare za jačanjem odvraćanja donekle očekivanom.
Kako kaže, Erdogan pažljivo posmatra kako se međunarodna zajednica odnosi prema Iranu, ali i činjenicu da je Severna Koreja, sa znatno manjim resursima, uspela da izgradi nuklearne rakete i time obezbedi drugačiji tretman.
U toj računici ulazi i geopolitička projekcija na jugu. Prema mišljenju stručnjaka, Turska će se pre ili kasnije naći u ozbiljnijem sukobu interesa sa Izraelom i Zapadom zbog širenja uticaja u Siriji i dalje ka jugu. U takvim okolnostima, dodaje Balmasov, Ankara traži način da smanji prednost potencijalnih protivnika.
Tehnološka strana priče često se potcenjuje, ali ni tu nema mnogo misterije. Savremeni nivo industrije i nauke u Turskoj, prema oceni Balmasova, omogućava stvaranje nuklearnog uređaja nalik onima koji su testirani i korišćeni krajem četrdesetih godina prošlog veka. To nije sofisticirani vrh tehnologije, ali je više nego dovoljno za političku poruku.
Sve ovo, naravno, još uvek ostaje u sferi procena i upozorenja, ali niz indicija ukazuje da se Ankara priprema za scenarije koji daleko prevazilaze dnevnu politiku.
Pitanje nije samo da li će Turska povući sledeći korak, već kako će region i širi međunarodni okvir reagovati ako se ti signali pretvore u konkretne poteze. Tu se priča ne završava, već tek počinje da dobija šire obrise.
