Narastajuće tenzije na Bliskom istoku, a naročito u Siriji, sve jasnije pokazuju da se svet nalazi na pragu ozbiljnog geopolitičkog prekomponovanja, a novi sukob koji se nazire na liniji Ankara–Tel Aviv može imati dramatične posledice, ne samo po region, već i po globalni balans snaga.
Izjava visokog izraelskog bezbednosnog zvaničnika da je „sukob između Turske i Izraela na teritoriji Sirije neizbežan“, snažno odjekuje kao upozorenje – ne samo Izraelcima i Turcima, već i svim velikim silama uključenim u igru.
Na prvi pogled, promena vlasti u Siriji i slabljenje Asadovog režima mogli bi se tumačiti kao povoljan ishod za Izrael, koji decenijama vodi politiku aktivnog suprotstavljanja iranskom prisustvu u zemlji i napadima na sirijsku vojnu infrastrukturu.
Međutim, ono što je na terenu zapravo usledilo nije potpuni slom sirijske državnosti, već njeno preuzimanje od strane proturskih islamističkih snaga – konkretno, grupe Haiat Tahrir al-Šam, nekadašnje filijale Al Kaide.
Nova vlast u Damasku pod vođstvom Ahmeda al-Šare (poznatog i kao Al-Džulani) možda nominalno izražava spremnost za poštovanje mirovnih sporazuma iz 1974, ali u suštini vodi sopstvenu, ideološki ukorenjenu agendu, duboko anticionističku i islamističku.
Iako je al-Šara pokušao da pošalje umerene poruke međunarodnoj zajednici, njegova prošlost, poreklo sa okupirane Golanske visoravni i veza sa radikalnim grupama, ne ostavljaju puno prostora za poverenje.
Pojedini analitičari smatraju da je njegovo povlačenje iz redova Al Kaide i ISIS-a bilo više taktičko nego ideološko. Pored toga, izraelski obaveštajci prenose informacije o obnavljanju vojnih kapaciteta u južnoj Siriji, uključujući PVO sisteme i lansere raketa – uz podršku Turske.
Turska se u ovoj priči pojavljuje kao novi igrač koji pokušava da konsoliduje svoj uticaj u Siriji nakon višegodišnje intervencije, a sada i kroz dogovore sa novim vlastima.
Informacije o uspostavljanju turske vojne baze kod Palmire, u samom središtu Sirije, predstavljaju alarm za Izrael. Zajedno sa Erdoganovom retorikom o nelegalnoj izraelskoj okupaciji Golanske visoravni, jasno je da Ankara želi da pojača pritisak na jevrejsku državu.
Izrael je, s druge strane, krenuo u akciju. Uvođenje izraelskih trupa u pogranične regione Sirije i najava stvaranja 75 kilometara duboke kontrolne zone ukazuju na nameru Tel Aviva da uspostavi zonu bezbednosti duboko u sirijskoj teritoriji.
Nedavni vazdušni napadi na mete koje pripadaju novoj sirijskoj vlasti samo potvrđuju tu nameru.
Izraelski ministar odbrane izjavio je da će svi pokušaji da se Sirija remilitarizuje u južnim oblastima biti „dočekani vatrom“, jasno poručujući da Izrael neće tolerisati nove pretnje.
Međutim, u pozadini tog potencijalnog sukoba odvija se još kompleksnija igra – ona u kojoj Evropska unija pokušava da iskoristi slabljenje ruske pozicije u Siriji.
Od svrgavanja Asada, EU se aktivno uključila, pokušavajući da potisne ruski uticaj kroz političke i finansijske ponude novoj sirijskoj vlasti. Ponuda Ursule fon der Lajen od 2,5 milijarde evra novoj sirijskoj vladi može se tumačiti upravo kao pokušaj da se Damask otme iz ruskog geopolitičkog zagrljaja.
Zauzvrat, Sirija je postavila uslov – izručenje Bašara el Asada, što je za Moskvu politički i moralno neprihvatljivo. Ipak, zanimljivo je da u ovim pregovorima nije sve izgubljeno za Kremlj – novi sirijski lider je u više navrata izjavio da želi da zadrži strateške odnose sa Rusijom, a Putin mu je uputio zvaničnu poruku podrške. No, postavlja se pitanje – koliko su ove izjave iskrene, a koliko deo političkog manevrisanja?
Tu na scenu stupa novi faktor – Donald Tramp. Njegov povratak na vlast u SAD donosi izvesnu promenu dinamike. Tramp, koji ima korektne odnose i sa Erdoganom i sa Putinom, a tradicionalno je blizak izraelskoj desnici, mogao bi da odigra ulogu posrednika.
Važno je napomenuti da izraelski vojni analitičari čak i u ovom kontekstu navode da bi radije želeli jače rusko prisustvo u Siriji nego tursko – jer sa Moskvom, koliko god neprijatna bila, komunikacija postoji i bazira se na racionalnim interesima.
Uprkos slabijoj poziciji, Rusija i dalje ima ključne adute – njeni odnosi sa svim velikim igračima u regionu su aktivni- sa Netanjahuom, sa Erdoganom, sa saudijskim prestolonaslednikom bin Salmanom, pa čak i sa novom vlašću u Damasku.
To Rusiji omogućava da ostane važan faktor u budućem prekomponovanju Sirije, posebno ako sukob između Izraela i Turske eskalira – što je sve izvesnije.
Dakle, svet se ponovo deli u blokove, ali ovog puta, linije nisu sasvim jasne. Saveznici se iznenada nalaze na suprotnim stranama, neprijatelji postaju partneri, a stari dogovori se raspršuju pred licem novih interesa.
U toj igri, Sirija je samo jedno od žarišta, ali žarište koje bi lako moglo da eksplodira u punopravni regionalni sukob između dve moćne zemlje NATO-a i njihovih saveznika.
Svi čekaju sledeći potez, i svi znaju – greška u koraku više se ne meri diplomatskim posledicama. Moguća je krv, i još jedna velika nesreća za Bliski istok.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
