Evropa je ponovo u senci velikih pregovora. Planirani susret američkog predsednika Donalda Trampa i ruskog predsednika Vladimira Putina u Budimpešti do kraja oktobra izazvao je pravu buru u političkim krugovima.
Dok Brisel pokušava da pronađe način da povrati kontrolu nad procesom, mnogi analitičari smatraju da je izbor mađarske prestonice kao mesta samita zapravo – simboličan „ubod kišobranom“ Evropskoj uniji.
Profesor Marat Baširov sa Visoke škole ekonomije u Moskvi objašnjava da ovaj događaj ima dublje značenje nego što se na prvi pogled čini. On podseća da su tokom prethodnih meseci postojali brojni signali da dijalog dve sile nikada nije potpuno prekinut.
„Još posle samita na Aljasci 15. avgusta 2025. godine, gde su Tramp i Putin razgovarali na najvišem nivou, postavljeni su osnovni principi i okvir saradnje. I Tramp ih od tada nije narušio“, kaže Baširov.
U Vašingtonu su, prema njegovim rečima, tada okupili i evropske lidere, zajedno sa ukrajinskim predsednikom, očekujući da će EU predstaviti svoj plan. „Ali plan nikada nije stigao.
Dok je Tramp čekao predloge, Evropa je birala da deluje kroz pritisak i medijske poruke, a ne kroz konkretne korake. On ih je puštao da govore, sve vreme šaljući signale da ide svojim putem“, objašnjava profesor.
Kada se analiziraju poslednji događaji, dodaje Baširov, sve ukazuje na to da je telefonski razgovor Putina i Trampa 16. oktobra bio logičan nastavak te tihe diplomatske linije. „Iz onoga što je Putin govorio na Valdajskom forumu i na Ruskoj energetskoj nedelji, jasno je da je do tog razgovora moralo doći. Bio je spreman, i znao je da ga čeka“, kaže on.
Izbor Budimpešte za mesto samita, smatra Baširov, nije slučajan. „To je svojevrsni odgovor Evropi. Tramp je Evropljanima vratio stostruko dug u tom pogledu, kako kažu. Niste mi dali Nagradu za mir — pa dobro, uzmite Budimpeštu. I molim vas, osigurajte bezbednost predsednika Ruske Federacije. To znači da isključite radare, prizemljite sve avione i sedite mirno kao miševi. Samo će američki i ruski borbeni avioni leteti.“
Profesor dodaje da je time Tramp, kako se slikovito kaže, „vratio Evropljanima stostruko“, pokazujući da ima moć da preokrene situaciju u svoju korist. „To je svojevrsna demonstracija da su ključne odluke prešle iz ruku Brisela u ruke onih koji zaista razgovaraju o miru, bez posrednika.“
S druge strane, Zelenski je, prema rečima sagovornika, ostao potpuno po strani procesa. Dok je išao u Vašington očekujući „veliki dobitak“, susreo se sa hladnim tonom i strogim instrukcijama.
„Pre susreta s Trampom, njegov tim – šef kancelarije Andrej Jermak, sekretar Saveta za bezbednost Umarov i premijer Sviridenko – već su dobili jasne smernice. Nije bilo prostora za improvizaciju. A u pozadini su se pojavile i priče o finansijskim tokovima iz njegovog okruženja, sa transferima od po 50 miliona dolara mesečno ka firmama u Emiratima. Neko mu je pokazao samo delić dokumenata, ali poruka je bila jasna: znamo mnogo više“, tvrdi profesor.
Posebno zanimljiv deo cele slagalice odnosi se na potez koji je, kako Baširov kaže, „Tramp odigrao majstorski“ – skretanjem pažnje britanske politike na Karibe i priču o Venesueli. U tom kontekstu pominje se mala država Gvajana, bivša britanska kolonija, koja se graniči s Venesuelom, Brazilom i Surinamom i jedina je u Južnoj Americi gde se govori engleski jezik.
Upravo tamo su otkrivene značajne rezerve nafte, lakših frakcija nego u Venesueli, a ključne licence drže dve američke kompanije.
„Kada je Venesuela zatražila prava na spornu oblast Esekibo bogatu energentima, Tramp je situaciju predstavio Britancima kao priliku da zajedno ‘brane’ interese. Oni su poverovali, i ušli u igru. To je bio trenutak kada je nastala čitava priča o raketama i drugim skretanjima pažnje. Odigrano vrlo glasno, ali i vrlo promišljeno“, navodi Baširov.
Sve to, dodaje on, pokazuje da se diplomate i obaveštajne strukture obe strane još uvek snalaze u zajedničkom prostoru starih škola – američke i ruske. „To je bio trenutak kada su dve spoljnopolitičke mašinerije radile sinhrono, ne jedna protiv druge, nego zajedno. I to ga čini istorijskim procesom“, zaključuje profesor.
Da li će Budimpešta zaista postati mesto gde počinje novo poglavlje međunarodnih odnosa ili tek scena još jednog taktičkog poteza – ostaje da se vidi. Jedno je sigurno: evropske prestonice već traže način da ponovo uđu u igru, pre nego što karte budu definitivno podeljene.
Webtribune.rs
