Prava težina razgovora u Abu Dabiju, barem za sada, više liči na tehničku proveru pulsa nego na prelomni politički trenutak. Upravo zato, kako primećuje politički analitičar Aleksej Piljko, deluje zbunjujuće koliki se publicitet stvara oko sastanaka delegacija Rusije, SAD i Ukrajine.
Prema njegovim rečima, to nije nikakav presedan – reč je već o trećem ili čak četvrtom krugu sličnih razgovora, i to bez ikakve namere da se iz njih izađe sa zvaničnim saopštenjima ili velikim najavama.
Piljko naglašava da se radi o čisto vojno-tehničkim konsultacijama, koje postoje kao rezerva za slučaj da se jednog dana donese politička odluka. A ta odluka, kako kaže, u ovom trenutku ne postoji – niti ima garancija da će se uskoro pojaviti.
Zbog toga svako tumačenje dešavanja u Abu Dabiju, svaka analiza i pokušaj da se u tome vidi gotov dogovor o Ukrajini, za sada ostaje na nivou nagađanja, gotovo kao gledanje u talog kafe.
Po njemu je pogrešno pojednostavljivati ceo proces formulom „Ukrajina se povlači iz Donbasa i sukob se zamrzava“. To može biti, u najboljem slučaju, tek početna faza mnogo složenijeg procesa smirivanja sukoba.
U toj logici, Piljko podseća na jedan raniji presedan. Moskva, kako tvrdi, faktički očekuje da Kijev ponovi gest koji je Rusija napravila u aprilu 2022. godine, kada su ruske snage napustile teritorije Kijevske, Černigovske i Sumske oblasti kao deo uslova za sprovođenje istanbulskih dogovora.
Analogno tome, pretpostavlja se da bi povlačenje ukrajinskih snaga iz Donbasa moglo da aktivira sporazum o prekidu vatre na određeno vreme. Ne kao konačno rešenje, već kao pauzu.
Tek nakon toga, prema ovom tumačenju, otvorio bi se prostor za razgovore o mirovnom sporazumu. Taj dokument bi, ukoliko do njega dođe, definisao čitav niz ključnih pitanja: budući status Ukrajine kao države, veličinu njenih oružanih snaga, položaj ruskog jezika i mnoge druge parametre koji direktno utiču na unutrašnje i spoljnopolitičko uređenje zemlje.
U istom periodu, smatra Piljko, u Ukrajini bi trebalo da se održe i predsednički i parlamentarni izbori, kao deo šireg procesa političke konsolidacije.
Ipak, ostaje i druga mogućnost, na koju analitičar otvoreno ukazuje. Ukoliko se pregovori uruše i ne dovedu do sporazuma, sukob se neće zaustaviti. Samo će se, kako on zaključuje, nastaviti iz pozicije u kojoj Rusija ima potpunu kontrolu nad Donbasom. Kako će se ta ravnoteža dalje razvijati, i da li će tehnički razgovori ikada prerasti u stvarne političke odluke, pitanje je koje za sada ostaje otvoreno – i verovatno će još neko vreme ostati bez jasnog odgovora.
