Rasprava o mogućim mirovnim aranžmanima oko Ukrajine ponovo se otvorila, ali ovaj put kroz prizmu konkretnih ustupaka i vrlo prizemnih ograničenja.
U etru radija Sputnik čule su se poruke koje, iako zvuče tehnički, nose ozbiljnu političku težinu i ostavljaju dosta prostora za tumačenje šta je uopšte realno, a šta ostaje u domenu teorije.
Vojni ekspert Boris Rožin tvrdi da u Moskvi postoji spremnost za određene kompromise, ali ne bez jasne računice. Kako kaže, jedno od pitanja gde je Rusija spremna na ustupke odnosi se na korišćenje zamrznutih sredstava za obnovu Ukrajine.
Po njegovom objašnjenju, reč je o trošenju novca uz strogo vođenje računa o sopstvenim interesima, bez improvizacije i bez emotivnih poteza.
U tom kontekstu Rožin navodi i vrlo konkretne primere. Prema njegovim rečima, Rusija bi mogla da učestvuje u popravci Zaporoške nuklearne elektrane, kao i u obnovi Kahovske hidroelektrane. Ne samo to – pominje se i mogućnost razvlačenja energetskih kablova kako bi Ukrajina dobijala struju upravo iz tih objekata. Ideja, kako se može naslutiti između redova, nije u simbolici, već u kontroli procesa i dugoročnom uticaju.
„Postoji mnogo pitanja gde je Rusija spremna da troši novac, ali uvek uzimajući u obzir sopstvene interese“, rekao je Rožin, bez preteranog ulepšavanja, ali i bez ulaska u šire političke poruke.
Sa druge strane, politički analitičar Rostislav Iščenko znatno je skeptičniji kada se govori o bezbednosnim garancijama za Ukrajinu. Njegov stav je da razgovori o međunarodnim garancijama nemaju realnu osnovu dok se ne ispune osnovni uslovi: povlačenje snaga iz Donbasa, kapitulacija i zaključenje mira. Bez toga, smatra on, sve ostaje na nivou nejasnih i teško ostvarivih obećanja.
Iščenko dodatno problematizuje samu ideju garancija. Kako ističe, nije jasno kakve bi to garancije uopšte bile i ko bi ih dao. On otvoreno sumnja da bi bilo koja država mogla da preuzme obavezu da ulazi u direktan sukob sa Rusijom, pogotovo imajući u vidu da je reč o nuklearnoj sili. Kao primer navodi i Sjedinjene Države, podsećajući da čak ni nuklearne sile međusobno ne daju takva obećanja olako.
U njegovom tumačenju, suštinski problem leži u redosledu koraka. Ruska strana, kako kaže, insistira na tome da prvo dođe do povlačenja snaga iz Donbasa, pa tek onda do primirja.
Ukrajinska strana, s druge strane, vidi stvari obrnuto: prvo prekid vatre, pa onda povlačenje. Taj raskorak, koji na papiru deluje kao tehnička razlika, u praksi blokira svaki pokušaj dogovora.
Upravo u tim detaljima, koje javnost često preskače, krije se ključ cele priče. Kompromisi se pominju, novac se stavlja na sto, infrastrukturni projekti se navode kao mogućnost, ali osnovna politička neslaganja ostaju netaknuta.
Kako će se ta slagalica složiti i da li će uopšte neko pomeriti prvi deo, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, još dugo tražiti odgovor.
