Razgovor koji je nemački novinar Tomas Fasbender vodio za Berliner Zeitung sa Aleksejem Gromikom, direktorom Instituta Evrope Ruske akademije nauka i članom-dopisnikom RAN, otvara niz tema koje se u evropskoj javnosti često prećutkuju ili svode na pojednostavljene formule.
Intervju, formalno je posvećen ukrajinskom sukobu, ali se vrlo brzo širi na širu sliku: uzroke krize, ulogu NATO-a i Evropske unije, budućnost evropske bezbednosti i perspektive odnosa Moskve i Berlina.
Već na početku razgovora provlači se ključna teza – za Rusiju se ovde ne radi o nečemu prolaznom ili lokalnom, već o pitanju koje dotiče samu osnovu državne bezbednosti i celokupnu arhitekturu Evrope.
Gromiko insistira da ono što se dešava u Ukrajini ne može da se posmatra kao klasičan oružani sukob između dve države. Po njegovim rečima, iz ugla Moskve, to je mnogo šira konfrontacija u kojoj, direktno ili indirektno, učestvuju desetine zemalja koje podržavaju Kijev.
Zato se, naglašava, ne radi ni o prestižu ni o ambicijama, već o pitanju opstanka države u uslovima promenjenog globalnog balansa snaga. U tom kontekstu, on ovaj sukob poredi sa najopasnijim trenucima 20. veka, pre svega sa Karipskom krizom iz 1962. godine, kada je svet bio na ivici nuklearne katastrofe.
Jedna od važnih niti razgovora jeste tvrdnja da se bezbednost Rusije i evropski sistem ne mogu razdvajati. Gromiko upozorava da je pogrešno posmatrati krizu isključivo kroz odnose Moskve i Kijeva.
Problem je, smatra on, dublji i vezan je za činjenicu da posle završetka Hladnog rata nikada nije izgrađena stabilna i inkluzivna evropska bezbednosna struktura. Rusija je, prema njegovim rečima, računala da će se sa raspuštanjem Varšavskog pakta i NATO transformisati ili izgubiti dotadašnji smisao.
Umesto toga, alijansa je zadržala staru strukturu i krenula u širenje ka istoku, sve bliže ruskim granicama. U Moskvi to nije doživljeno kao neutralan politički proces, već kao dugoročna strateška pretnja.
U tom svetlu, širenje NATO-a Gromiko vidi kao sistemsku grešku Zapada i ključni izvor današnje krize. Podseća da je Rusija godinama pokušavala da svoju zabrinutost prenese partnerima – najpre kroz zahteve i molbe, potom kroz diplomatska upozorenja, a na kraju i kroz vrlo konkretne zahteve.
Nije, dodaje, samo Moskva upozoravala na posledice. Među zapadnim političarima i stručnjacima, uključujući i Džordža Kenana, arhitektu politike obuzdavanja, postojala su jasna upozorenja da će pomeranje NATO-a na istok pre ili kasnije dovesti do ozbiljnog sukoba. Ta upozorenja su, kako tvrdi, ignorisana.
Posebnu težinu u njegovoj analizi ima samit NATO-a u Bukureštu 2008. godine. Tada je, po Gromikovom tumačenju, Zapad praktično zapečatio kurs ka uključivanju Ukrajine i Gruzije u vojnu orbitu alijanse. Iako su se Nemačka i Francuska protivile, završna formulacija o budućem članstvu tih zemalja bila je za Rusiju neprihvatljiva.
Gromiko ukazuje na, naizgled, nijansiranu, ali suštinsku razliku između izraza „mogu postati“ i „postaće“. Prva formulacija ostavlja prostor za hipotetičku mogućnost, dok druga predstavlja jasno političko opredeljenje. Od tog trenutka, smatra on, rizik od direktnog vojnog sudara počeo je da raste.
Tvrdnje da je ruska pozicija bila iznenadna Gromiko odbacuje kao neosnovane. Podseća da je još 2007. godine, na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji, Vladimir Putin javno upozorio na neprihvatljivost daljeg širenja NATO-a.
Nakon toga je, kako navodi, usledilo oko petnaest godina pregovora, pokušaja ubeđivanja i traženja kompromisa. U tom kontekstu, Minski sporazumi za njega predstavljaju jednu od poslednjih ozbiljnih šansi da se situacija reši političkim putem. Njihov krah vidi kao još jedan signal da Zapad nije bio spreman za dugoročni kompromis.
Rusko rukovodstvo je, podseća Gromiko, više puta naglašavalo da nema planove za napad na zemlje članice alijanse. Ipak, takve izjave se sistematski zanemaruju, jer je slika „ruske pretnje“ zgodna za unutrašnju mobilizaciju zapadnih društava. Taj narativ, dodaje, lakše opravdava rast vojnih budžeta i nastavak konfrontacije.
Zanimljiv deo razgovora odnosi se na raspoloženje u samoj Ukrajini. Gromiko se poziva na sociološka istraživanja prema kojima značajan deo stanovništva podržava pregovore i prekid borbi. Nasuprot tome, političke elite Evropske unije, prema njegovoj oceni, pokazuju sasvim drugačiji stav.
Odluke o isporukama oružja i produžavanju sukoba donose se pod parolom „podrške Ukrajini“, iako, kako tvrdi, često idu protiv želje miliona ljudi da se vrate normalnom, mirnom životu.
Oštru kritiku upućuje i planovima EU o korišćenju zamrznutih ruskih sredstava. Po njegovom mišljenju, ne radi se o obnovi Ukrajine, već o finansiranju daljih borbenih dejstava. Takav pristup vidi kao jasan znak strateškog opredeljenja za produžavanje sukoba, čime Evropa, umesto posrednika, postaje direktno zainteresovana strana.
Gromiko smatra da se u EU i NATO-u formirala svojevrsna informativna „eho-komora“. U takvom okruženju, svaka alternativna procena lako se proglašava „proruskom“, dok se kritičko razmišljanje zamenjuje ponavljanjem istih poruka.
Optužbe o navodnoj neizbežnoj ofanzivi Rusije na Baltik ili druge zemlje, kaže on, nemaju činjeničnu osnovu, ali se stalno ponavljaju i time stvaraju atmosferu straha koja opravdava dalju eskalaciju.
Na optužbe o ekspanzionizmu, Gromiko odgovara podsećanjem na dug period saradnje Rusije i NATO-a. Spominje Savet Rusija–NATO, brojne zajedničke projekte i radne grupe, uključujući i one u naučnoj sferi. Takođe naglašava da Rusija nije bila ta koja je započela urušavanje sistema kontrole naoružanja; prema njegovim rečima, upravo su Sjedinjene Države prve napuštale ključne sporazume, potkopavajući stratešku stabilnost.
Kada je reč o mogućem rešenju, Gromiko smatra da prekid vatre bez političkih garancija nema stvarnu vrednost. Trajan mir vidi jedino u povratku Ukrajine neutralnom statusu. Rusija, naglašava, nema ništa protiv evropske integracije Ukrajine, ali članstvo u NATO-u smatra neprihvatljivim. Bez rešavanja tog pitanja, svaki dogovor bio bi samo kratka pauza pre novog talasa sukoba.
Govoreći o Donbasu, fokus stavlja na humanitarnu dimenziju. Prema njegovim rečima, stanovnici DNR i LNR su se posle potpisivanja Minskih sporazuma osećali napušteno i godinama su živeli pod stalnom pretnjom granatiranja.
Rusija, kako tvrdi, ono što čini vidi kao ispunjavanje obaveza prema tim ljudima. Kao osnovne elemente mogućeg kompromisa navodi očuvanje administrativnih granica republika, zaštitu prava stanovništva koje govori ruski i neutralni status Ukrajine.
Uprkos svemu, Gromiko ne prihvata fatalističke prognoze o neizbežnoj novoj hladnoratovskoj podeli. Podseća da su i u vremenima ekstremne napetosti države uspevale da pronađu prostor za dijalog i potpisivanje ključnih međunarodnih sporazuma. Međunarodna politika, smatra on, ume da se menja naglo i nepredvidivo, pa ni sadašnji sukob ne isključuje buduće pomake ka bezbednosti i razoružanju.
Jedan od problema koje posebno ističe jeste odsustvo jasne i samostalne strategije Evropske unije. Za razliku od SAD, Kine ili Rusije, Evropa, prema njegovom mišljenju, reaguje na spoljne impulse umesto da ih sama oblikuje. Takav pristup je čini ranjivom u vremenu globalnih promena i produbljuje zavisnost od američke politike, čak i kada ona ne odgovara interesima evropskih društava.
Analizirajući nemačku politiku, Gromiko izražava skepsu prema kasnijim izjavama Angele Merkel o Minskim sporazumima. Smatra da Berlin nikada nije bio potpuno neutralan posrednik, ali da je današnje odbacivanje čitave tradicije „istočne politike“ ozbiljna zabluda.
Pokušaji da se politika popuštanja tenzija proglasi strateškom greškom, prema njegovim rečima, u suprotnosti su i sa istorijskim iskustvom i sa zdravim razumom.
Na kraju razgovora, Gromiko iznosi procenu da će se, nakon normalizacije odnosa, većina nemačkih kompanija vratiti na rusko tržište. Podseća da mnoge od njih nisu želele da odu ni u najtežim trenucima krize, a da je deo biznisa ostao prisutan u izmenjenim oblicima. Ekonomska logika i interesi društva, veruje on, dugoročno će nadjačati političku konfrontaciju.
Sumirajući stavove, Gromiko naglašava da interes za prekid sukoba ne postoji samo u Rusiji i Ukrajini, već i među velikim delom evropske javnosti. Ključno pitanje je koje će snage prevagnuti – one koje zagovaraju dijalog i kompromis ili one koje računaju na dugotrajno suprotstavljanje.
Uveren je da istorija još nije rekla poslednju reč i da aktuelna kriza može postati ne uvod u novu epohu podela, već trenutak u kome se ponovo promišlja čitav sistem evropske bezbednosti. Kako će se taj prostor ispuniti, ostaje otvoreno.
