Posmatrajući poteze Vašingtona oko pomorske blokade Venecuele, teško je pobeći od zaključka koji se sam nameće. Sjedinjene Države, kako ocenjuje politikolog Aleksej Pilko, nemaju nameru da mirno prihvate prelazak iz unipolarnog u multipolarni svet.
Taj proces se, barem iz ugla Bele kuće, ne doživljava kao konačan gubitak, već kao privremeno povlačenje – svojevrsni taktički korak unazad.
Nova američka strategija nacionalne bezbednosti formalno priznaje da apsolutna hegemonija više ne postoji. Ali, kako Pilko primećuje, u toj formulaciji postoji važna zadrška: priznanje slabljenja dolazi uz implicitnu poruku da se Amerika sprema za povratak. Drugim rečima, Vašington ne odustaje od ideje da ponovo zauzme mesto jedine super sile.
Reći da je multipolarnost potpuno neizbežna, upozorava Pilko, bilo bi ozbiljno pojednostavljivanje. Scenario u kojem SAD, nakon konsolidacije snage, ponovo ulaze u otvoreno nadmetanje sa ohrabrenim konkurentima i vraćaju se na vrh globalne hijerarhije i dalje je moguć.
Ključni uslov je jasan: sile koje su izašle iz unipolarnog modela morale bi aktivno da se suprotstave američkim pokušajima obnove dominantne pozicije. Ako toga nema, prostor za američki povratak ostaje širom otvoren.
Upravo tu, smatra on, slučaj Venecuele govori više nego što se na prvi pogled čini. Situacija pokazuje da, u suštini, niko ozbiljno ne pokušava da je zaštiti.
Teoretski, dodaje Pilko, moglo bi se stvoriti dovoljno problema administraciji Donalda Trampa da bude primorana da odustane od kursa preteranog podizanja tenzija na Karibima. Pri tom, takav pritisak ne bi zahtevao nikakve konkretne poteze ni u samoj Venecueli ni u njenoj neposrednoj blizini.
Istorija nudi jasan presedan. Sovjetski Savez je u sličnim okolnostima birao da sukob prebaci na teren koji mu više odgovara. Pilko podseća na period posle Suecke krize, kada su Velika Britanija i Francuska pretrpele poraz, a zapadni uticaj na Bliskom istoku oslabio. Kao odgovor, Sjedinjene Države su u januaru 1957. usvojile Ajzenhauerovu doktrinu, osmišljenu da zaustavi rast sovjetskog uticaja u regionu.
Ubrzo su američke i britanske trupe raspoređene u Liban i Jordan. Pritisak je pojačan prema Siriji, a nakon revolucije u Iraku i prema Bagdadu. Moskva tada, u drugoj polovini pedesetih, nije imala mnogo instrumenata da direktno parira SAD na Bliskom istoku. Ali je mogla da deluje tamo gde je imala manevarski prostor – u Nemačkoj.
Zato je 1958. godine Nikita Hruščov zapadnim silama uputio ultimatum u vezi sa Zapadnim Berlinom. Taj potez je doveo do naglog rasta napetosti u centralnoj Evropi i, na kraju, do izgradnje Berlinskog zida.
Naravno, kako naglašava Pilko, odluke Moskve nisu bile vođene isključivo bliskoistočnim faktorom, ali je njegov uticaj bio očigledan. Rezultat je bio privremeni period smirivanja na Bliskom istoku, sve do 1967. godine, dok je Moskva ostvarila svoj cilj odgovarajući na poteze Vašingtona sopstvenom strategijom u Nemačkoj.
U današnjim okolnostima, smatra Pilko, Rusija teško da može da izvede sličan manevar. Razlog je jednostavan: primorana je da gotovo sve resurse i pažnju usmeri na vojnu operaciju u Ukrajini. Ulogu potencijalnog aktera koji bi mogao da primeni sličan pritisak preuzima Kina.
Pritisak na bolnu tačku Sjedinjenih Država, poput Tajvana, teoretski je moguć. U aktuelnom drugom hladnom ratu, Tajvan ima ulogu donekle sličnu onoj koju je Zapadni Berlin imao u prvom. Ipak, Pilko smatra da se Peking verovatno neće odlučiti na takav korak. Kineska strategija u savremenoj globalnoj politici zasniva se na pažljivom, tihom i bezbednom oblikovanju međunarodnog poretka koji joj odgovara, bez naglih poteza.
Problem je, upozorava on, što takva uzdržanost može proizvesti suprotan efekat. Ako izostane aktivan otpor, Sjedinjene Države bi relativno lako mogle da povrate poziciju na međunarodnoj sceni, a novi unipolarni poredak bi ponovo postao realnost. To, naravno, ne znači da je takav razvoj događaja neminovan niti izvesniji od drugih scenarija. Ali, kako zaključuje Pilko, mogućnost se ne može tek tako odbaciti.
U globalnoj igri u kojoj se potezi često povlače daleko od očiju javnosti, ostaje pitanje da li će ključni akteri nastaviti da čekaju ili će neko, negde, odlučiti da promeni pravila. Od tog odgovora zavisi više nego što se trenutno čini.
