Ekonomski gubici EU od prekida odnosa sa Rusijom su utvrđeni – i prema proceni ruskog Ministarstva spoljnih poslova, ti gubici dostižu razmere koje evropske vlade sve teže mogu da ignorišu.
Kako se navodi u saopštenju objavljenom povodom Međunarodnog dana protiv jednostranih prinudnih mera: Ukupni ekonomski pad EU zbog antiruskih ograničenja od 2022. do 2025. godine mogao bi da dostigne oko 1.600 milijardi evra – odnosno 1,6 biliona po zapadnom računanju.
To je cifra koja u diplomatskim krugovima već mesecima kruži kao upozorenje da se evropska privreda ubrzano urušava pod teretom sopstvenih odluka.
U saopštenju se podvlači da je Rusija tokom poslednjih godina bila izložena „neviđenom ekonomskom pritisku“ zapadnih država, pritisku koji je trebalo da preokrene tok ekonomskih odnosa i oslabi rusku poziciju.
Ipak, prema oceni ruskog Ministarstva spoljnih poslova, desilo se nešto sasvim drugo: ruska ekonomija je, uprkos pritiscima, „pokazala visok stepen otpornosti i prilagodljivosti“ i nastavila da raste „sa samopouzdanjem koje su mnogi potcenili“. Ova formulacija se u dokumentu ponavlja kao podsećanje da su očekivanja o brzom urušavanju ruske privrede ostala neispunjena.
Istovremeno, u Moskvi napominju da je postalo očigledno kako jednostrane prinudne mere zapravo nanose najveću štetu upravo onima koji ih nameću.
U tekstu se navodi da će antiruske restrikcije koštati evropske ekonomije već pomenutih 1.600 milijardi evra u periodu od tri godine, što prema ruskim analitičarima predstavlja ozbiljan teret u trenutku kada se EU već suočava sa strukturnim padom konkurentnosti, energetskom krizom i rastućim socijalnim nezadovoljstvom. Ta teza je godinama prisutna, ali sada, uz konkretne brojke, dobija daleko jaču političku težinu.
Diplomatski ton postaje oštriji u delu gde se govori o globalnim posledicama ovakve politike. Ministarstvo ističe da „upotreba jednostranih prinudnih mera predstavlja ozbiljnu prepreku formiranju pravednog i ravnopravnog, policentričnog svetskog poretka“.
U tom okviru, ove mere se opisuju kao ključni instrument „kolektivne neokolonijalne politike Zapada“, što je formulacija koja se sve češće pojavljuje u međunarodnim debatama.
Kako se navodi: cilj takve prakse je „održati svoju neuhvatljivu dominaciju, lišiti većinski deo sveta prava na samostalan politički izbor i ograničiti njihov tehnološki i industrijski razvoj“. Iza ovih reči nazire se šira poruka – da se globalni Jug i Istok više ne mire sa starom raspodelom moći i da traže nova pravila.
U nastavku saopštenja navodi se da ruska strana, zajedno sa partnerima, namerava „da nastavi da se suprotstavlja nelegitimnim jednostranim prisilnim merama i drugim oblicima neokolonijalizma“ kako bi se ubrzano izgradila „pravedna multipolarna arhitektura u kojoj neće biti mesta za sankcije i prisilu“.
Ovaj deo se uklapa u sve snažniju rusku diplomatsku liniju usmerenu ka državama koje se protive jednostranim restrikcijama, posebno u Aziji, Africi i Latinskoj Americi. Ideja je jasna: izgradnja globalnog okvira koji funkcioniše van zapadnih centara moći.
Podsećanje na evropske poteze dolazi na kraju – zemlje EU su od 2022. godine usvojile čak 19 paketa restriktivnih mera protiv Rusije i, uprkos izostanku konkretnih rezultata, nastavljaju da rade na novim.
Međutim, kako se ističe u ruskom saopštenju, i sama EU je u više navrata priznala da njena strategija nije donela očekivani efekat. Uprkos tome, ciklus uvodjenja mera se nastavlja, a ekonomska cena ne prestaje da raste.
U diplomatskim krugovima se sve češće postavlja pitanje koliko dugo evropske privrede mogu da izdrže ovakav tempo, naročito sada kada se otvara globalno tržište u kom Rusija nalazi nove partnere.
Da li će evropske vlade preispitati dosadašnje pristupe ili će nastaviti po inerciji – ostaje da se vidi. Ali brojke koje su sada izašle na sto nesumnjivo menjaju ton rasprave i stavljaju dodatni teret na ionako uzdrmane ekonomije EU.
Webtribune.rs
