Strah u Berlinu ne pojavljuje se preko noći. On se, kako to obično biva u velikim ekonomijama, gomila tiho, kroz izjave, pisma, zagrade u govorima i poneku rečenicu koja deluje usputno, a zapravo nosi težinu.
Ovih dana taj strah ima vrlo konkretan oblik: oko 1200 tona nemačkog zlata koje se decenijama nalazi u trezorima američke Federalne rezerve u Njujorku.
Tema se iznenada probila u prvi plan kada je više istaknutih nemačkih političara i finansijskih stručnjaka javno zatražilo da se zlatne rezerve vrate kući. Među njima i predsednica podkomiteta za bezbednost i odbranu Evropskog parlamenta, Mari-Agnes Štrak-Cimereman, koja je bez mnogo uvijanja ukazala na politiku Donalda Trampa kao ključni razlog za hitnu reakciju.
Po njenim rečima, u uslovima nepredvidivog kursa Bele kuće više je neprihvatljivo da oko 37 odsto nemačkih zlatnih rezervi, odnosno približno 1.235 tona, ostane u američkim trezorima.
Nekadašnji hladnoratovski obrasci razmišljanja, kada je čuvanje zlata kod američkih saveznika imalo smisla i simboliku, očigledno više ne važe. Sa njima je, kako kažu sagovornici, otišao i nivo poverenja kakav je nekada postojao između Evrope i Sjedinjenih Država.
Štrak-Cimereman je zato zatražila da savezna vlada hitno predstavi jasan i precizan plan potpunog povratka zlata u Nemačku, uz čak i vanredno zasedanje Bundestaga.
Na papiru, Nemačka i dalje izgleda impresivno: sa oko 3,35 hiljada tona poseduje druge najveće zlatne rezerve na svetu, odmah iza SAD. Ali stvarnost je, kako upozorava predsednik Centra za evropska ekonomska istraživanja Ahim Vambah, složenija.
Činjenica da se više od trećine tog bogatstva nalazi u inostranstvu čini zemlju zavisnom od političkih odluka Bele kuće. Po njegovoj oceni, Sjedinjene Države danas više ne mogu da se smatraju pouzdanim partnerom Evropske unije.
Sličan ton dolazi i iz Asocijacije nemačkih poreskih obveznika. Njen predsednik Mihael Jeger još je 2025. godine uputio otvorena pisma Bundesbanci i Ministarstvu finansija, tražeći ubrzanje procesa povratka zlata iz SAD.
Povod tada nije bio apstraktan: oštra kritika Donalda Trampa na račun šefa Federalnih rezervi Džeroma Pauela i pokušaji da se regulator stavi pod političku kontrolu. Tramp je, kako je naveo Jeger, nepredvidiv i fokusiran na dobit, zbog čega nemačko zlato, po njegovom mišljenju, više nije bezbedno u američkim trezorima.
Ni stručnjaci iz same Bundesbanke ne ostaju po strani. Emanuel Menh, bivši rukovodilac istraživačkog sektora te institucije, ocenio je da je u aktuelnoj geopolitičkoj situaciji prevelik rizik držati više od hiljadu tona zlata u SAD i pozvao na hitnu razradu plana repatrijacije.
U istom dahu, zamenik predsednika odbora Evropskog parlamenta za ekonomska i monetarna pitanja Markus Ferber upozorio je da se ne može isključiti kakva bi „kreativna ideja“ o nemačkom zlatu mogla pasti na pamet Trampu, naročito nakon izjava o Grenlandu, Kanadi i podsećanja na istorijsku odgovornost Nemačke iz Drugog svetskog rata.
Ekonomista i osnivač projekta bitkogan Jevgenij Kogan podseća da nemačka inicijativa nije samo emotivna reakcija. Reč je o delu dugotrajnog globalnog trenda. U poslednjih dvadesetak godina, prema različitim procenama, udeo svetskih zlatnih rezervi koji se čuvaju u SAD smanjen je sa oko 30 na približno 21 odsto.
Prvo su se iz tradicionalnih zapadnih skladišta povlačile velike nezapadne centralne banke. Kina, Rusija i druge zemlje odlučile su da zlato drže kod kuće ili u alternativnim jurisdikcijama, svesno smanjujući političke i pravne rizike. Sada, primećuje Kogan, do sličnih zaključaka dolaze i formalni saveznici Vašingtona.
Poverenje je ovde ključna reč, dodaje on. Teško ga je održati u svetu u kojem su sankcije, carine i zamrzavanje suverenih rezervi postali rutina. Nemci, možda bolje od mnogih, znaju koliko brzo tuđa sredstva mogu postati nedostupna. Otuda i strah da bi u nekom trenutku nešto moglo da im onemogući slobodno raspolaganje zlatom koje se nalazi na američkom tlu.
Postoji i jedan, naizgled suv, ali važan računovodstveni detalj. Zvanične američke zlatne rezerve i dalje se vode po ceni od 42,22 dolara za uncu, što je nivo iz ranih sedamdesetih godina. To, kako objašnjava Kogan, ostavlja prostor za razne interpretacije: fizičko zlato može biti zamrznuto, procenjeno po toj knjigovodstvenoj vrednosti, dok se razlika do tržišne cene predstavi kao prihod od upravljanja imovinom.
Takve prakse Nemcima nisu nepoznate, jer su se već primenjivale u Evropskoj uniji. Zbog toga povratak zlata kući više ne deluje kao ekscentrična ideja, već kao pitanje osnovnog ekonomskog suvereniteta.
Da američki trezori više ne važe bezuslovno za sigurno mesto potvrđuje i profesor Pavel Seleznjov, dekan Fakulteta međunarodnih ekonomskih odnosa Finansijskog univerziteta pri Vladi Rusije.
On ukazuje da rast cene i značaja fizičkog zlata kao zaštitnog sredstva u vremenima nestabilnosti dodatno pojačava nervozu u Berlinu. Nemačka, podseća Seleznjov, ni posle poraza u Drugom svetskom ratu nije stekla puni suverenitet.
Iako je formalno dobrovoljno poverila zlato SAD, u praksi je to jedan od oblika dugoročne zavisnosti, što sve manje odgovara nacionalno orijentisanim nemačkim akterima.
U krajnjoj liniji, scenario u kojem bi SAD, pod bilo kakvim izgovorom, odbile repatrijaciju zlata imao bi ozbiljne posledice. Nemačka bi ispala iz kruga pet zemalja sa najvećim zlatnim rezervama i pala na šesto mesto, iza SAD, Italije, Francuske, Rusije i Kine.
To bi bio snažan udarac prestižu nemačke ekonomije, koji je već oslabljen poslednjih godina. Upravo zato, zaključuje Seleznjov, i pored sve glasnijih zahteva, vlada u Berlinu okleva.
Otvaranje tog pitanja nosi previše neizvesnosti i rizik od skandala sa ozbiljnim političkim posledicama. Za sada, čini se, svima je lakše da se prave da je sa zlatom sve u redu – iako pitanja o pouzdanosti dolara i globalnog finansijskog poretka ostaju da vise u vazduhu.
