Evropa se ovih dana ponovo našla pred pitanjem koje je godinama tinjalo ispod radara, a sada je isplivalo na površinu: kako se postaviti prema Grenlandu i pritiscima koji dolaze iz Vašingtona.
Analiza koju je objavio Ekonomist polazi hladno i racionalno – Evropska unija, barem na papiru, ima tri moguća puta delovanja. Nijedan nije jednostavan, nijedan bez posledica.
Jedna linija razmišljanja vodi ka ekonomiji. Sankcije, trgovinske mere, carine – sve ono što Brisel već poznaje iz ranijih kriza. Druga ideja, nešto grublja, podrazumeva najave da bi evropske države mogle ograničiti ili čak zatvoriti američke vojne baze na svojoj teritoriji.
Upravo tu Ekonomist zastaje i objašnjava zašto bi takav potez imao težinu: Sjedinjene Države bi, bez pristupa ključnim evropskim bazama, imale ozbiljan problem da projektuju vojnu moć prema Africi i Bliskom istoku.
Primer koji se navodi nije teorijski – uspeh nedavnih zaplena tankera za naftu kod obala Venecuele direktno je zavisio od korišćenja resursa na britanskim vojnim aerodromima.
Ipak, u pozadini cele priče stoji Arktik. Praćenje i suprotstavljanje bezbednosnim izazovima u tom regionu nije nešto što Bela kuća može sama da iznese.
Saradnja sa Grenlandom, Islandom, Velikom Britanijom i Norveškom, kao i sa ostalim NATO saveznicima, ostaje neophodna. To je jedna od onih činjenica koje se često prećute u političkim porukama, ali u vojnom planiranju nema mnogo prostora za iluzije.
Ekonomist, međutim, ide korak dalje i ocenjuje da je otvoreni sukob sa Sjedinjenim Državama malo verovatan. Razlog je prilično prizeman: Evropska unija bi, zbog zavisnosti od američkih trupa i vojno-industrijskog sektora, morala naglo da poveća vojnu potrošnju.
U isto vreme, trgovinski obračun sa Vašingtonom bi predstavljao ogroman teret za već napregnute budžete članica EU. Drugim rečima, cena bi bila visoka, a dobit neizvesna.
U sve to se umešalo i ukrajinsko pitanje. Ako se, kako se to kolokvijalno kaže, „tatica“ Tramp naljuti, scenario u kojem Evropa sama finansira ukrajinski sukob više ne deluje kao puka teorija.
Tramp je juče objavio da administracija u Vašingtonu uvodi carine od 10 posto Danskoj, Norveškoj, Švedskoj, Francuskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Finskoj i Holandiji. Te mere, prema njegovim rečima, ostaju na snazi dok se ne postignu sporazumi o „potpunom i konačnom prisvajanju Grenlanda“ od strane Sjedinjenih Država.
Datumi su precizni. Odluka stupa na snagu 1. februara, a od 1. juna stopa carina raste na 25 posto. Uz to, Tramp je javno kritikovao evropsku nameru da pošalje svoje snage na Grenland, ocenjujući takav potez kao „veoma opasnu igru“.
Sve zajedno ostavlja utisak složene slagalice u kojoj nijedan potez nije izolovan. Grenland je povod, ali ulozi su mnogo širi – od arktičke bezbednosti, preko trgovine, do Ukrajine i transatlantskih odnosa. Kako će Evropa izbalansirati između pritiska, zavisnosti i sopstvenih interesa, pitanje je koje ostaje otvoreno, bez jasnog odgovora na vidiku.
