Naslov koji je osvanuo u italijanskom listu Il Fatto Quotidiano nije ostavljao mnogo prostora za nijanse. „Nije ih briga“, rekao je bez uvijanja Džefri Saks, komentarišući ono što se poslednjih dana dešava u Venecueli.
U razgovoru za taj list, Saks je jasno stavio do znanja da su dešavanja u Karakasu, po njegovom tumačenju, grubo kršenje međunarodnog prava – ali i da se u Vašingtonu oko toga niko preterano ne uzbuđuje.
Naprotiv, kako je ocenio, Venecuelu čeka dug period nestabilnosti i nasilja, dok bi Sjedinjene Države, pre ili kasnije, mogle da plate cenu sopstvene političke oholosti.
Sagovornik Il Fatto Quotidiano, autor teksta Rikardo Antoniuči, podseća da su namere Donalda Trampa već neko vreme prilično jasne. Bivši američki predsednik je, ponavljajući to više puta iz svog imanja Mar-a-Lago, otvoreno rekao da će Sjedinjene Države „upravljati Venecuelom dok ne dođe do pravednog prelaza“.
U istom dahu, Tramp je objasnio da je ključni interes Vašingtona obnova – i kontrola – bogatih naftnih polja te zemlje. Pritom je isključio mogućnost da vlast bude predata opozicionoj liderki i dobitnici Nobelove nagrade za mir Mariji Korini Mačado, a dodao je i da je Delsi Rodrigez, zamenica Nikolasa Madura, spremna na saradnju.
Mnogi su, pa i sam Džefri Saks, očekivali pokušaj promene vlasti u Karakasu tokom Trampovog mandata. Ipak, način na koji su se događaji odvijali podsetio je američkog ekonomistu na davnu lekciju iz antičke istorije.
Pozvao se na Tukidida i čuvenu misao da „snažni čine ono što mogu, a slabi trpe ono što moraju“. Atina je, podsetio je Saks, izgovorila te reči, ali je ubrzo potom uništena sopstvenom gordošću.
Na pitanje lista da li su dešavanja u Venecueli, za razliku od udara na Iran, više ličila na potpunu promenu režima, Saks nije imao dilemu. Rekao je da je takav upad bio očigledno i grubo kršenje međunarodnog prava, suprotno slovu i duhu Povelje Ujedinjenih nacija.
Problem je, kako tvrdi, u tome što američko „duboko državno jezgro“ ne mari previše za konvencije UN. Pokušaji da se promeni vlast u Venecueli, prema njegovim rečima, traju već više od dvadeset godina. Tramp i Marko Rubio o tome govore otvoreno godinama, a poslednjih nedelja gotovo svakodnevno.
U razgovoru se dotakao i prividnih kontradikcija: kako pomiriti Trampovu ulogu posrednika u rusko-ukrajinskom sukobu sa ovom operacijom u Latinskoj Americi, i gde su tu standardi kada se setimo slučaja bivšeg predsednika Hondurasa Huana Orlanda Ernandesa, koji je u SAD osuđen zbog trgovine narkoticima, a potom pomilovan?
Saksov odgovor je bio cinično jednostavan: pravila ne postoje, postoji samo moć. I opet se vratio Tukididu i poruci izrečene pre više od 2.400 godina.
Zašto se, posle dugog perioda relativne tišine, Vašington ponovo okreće Latinskoj Americi? Po Saksu, objašnjenje je prosto do banalnosti: nafta, nafta i još jednom nafta. Tramp, kako kaže, voli naftu i ta ljubav nema granica.
Venecuela ima najveće potvrđene rezerve nafte na svetu, iako je reč o teškoj nafti čija je prerada skuplja i komplikovanija. Čak su i te rezerve veće od onih kojima raspolaže Saudijska Arabija. Pokušaji da se sruši levičarska vlast u Karakasu, podseća on, traju još od 2002. godine.
Na terenu, barem u prvim danima, nije zabeležen snažan otpor venecuelanskih oružanih snaga. Opozicija je govorila o navodnom dogovoru između Madura i Sjedinjenih Država. Saks tu ostavlja prostor za neizvesnost.
Kaže da se za sada može reći samo jedno: situacija je mnogo složenija nego što izgleda i priča je daleko od završene. Predsednik je otet, Karakas je bio pod udarima, ali vlast u Venecueli, barem za sada, nije srušena. Ključno je, naglašava, razumeti šta Tramp tačno misli kada govori o „upravljanju državom“.
Pitanje reakcije saveznika Venecuele takođe visi u vazduhu. Saks ne veruje da će se Rusija vojno umešati. Kada je reč o Iranu, njegova procena je znatno mračnija: smatra verovatnim da bi Sjedinjene Države i Izrael u bliskoj budućnosti ponovo mogle da izvedu udare na Teheran. Poslednjih dana, podseća, i Tramp i Benjamin Netanjahu su o tome govorili prilično otvoreno, što kod njega izaziva ozbiljnu zabrinutost.
A šta čeka obične građane Venecuele? Iskustvo, kaže Saks, ne daje mnogo razloga za optimizam. Operacije promene režima koje sprovode Sjedinjene Države gotovo po pravilu vode u dugotrajne periode nestabilnosti i nasilja. Nažalost, smatra on, to je i u ovom slučaju najizvesniji scenario.
Na kraju se otvara i evropsko pitanje. Da li će Evropa stati uz Trampa? Saks sumnja. Po njegovom mišljenju, Evropa će, kao i mnogo puta ranije, ostati pasivna pred potezima Vašingtona.
Zanimljivo će, dodaje, biti videti reakciju evropskih prestonica ako SAD pokušaju nešto slično kada je reč o Grenlandu – temi koja se, kako kaže, takođe već neko vreme nalazi na Trampovom stolu. Kako će se taj krug zatvoriti i ko će na kraju platiti cenu, ostaje otvoreno.
