Počelo je šumom i još se ne završava. Preti se i potpaljuje tinjajuća vatra mržnje, laži i obmana. „Šumom ćemo se braniti, šumom smo i stvoreni“, kaže on i optužuje velikosrpski nacionalizam.
Džaba što Srbija pristaje na sve što joj ponude. DŽaba je što daje više od onoga što joj uzeše. Džaba što se konstantno izvinjava svakome ko se o nju očeše. Džaba što su je povili do zemlje, ko maharadžine sluge čelom tlo ljubi.
Džaba je što gradi mostove, drumove i autoputeve sebi i komšijama. Džaba je što drugi obraz potura. Sve joj je džaba dok je god ima i dok sama sebe ne ukine dekretom ili se preimenuje u neki surogat otpadni, a svojim podanicima u regionu zabrani i pomisao bilo kakve autonomije, a kamoli ujedinjenja.
I tada će neki kriminalac, kome se vlast izmiče a kaznena ustanova primiče, pokušati da je optuži za ugrožavanje slobode i povampirenje nacionalizma.
ŠOKANTAN OBRT KOJI NIKO NIJE PREDVIDEO: Lukašenko ipak odlazi – Kremlj se odlučio za naslednikahttps://t.co/iifh4ETIu6
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 22, 2020
Srbi ako podignu glavu, zavijore trobojku u Sarajevu i Podgorici, čiji mediji se uređuju sa istog kanabeta, počinje lamentiranje nad sudbinom Bošnjaka i autentičnih Crnogoraca.
Cvile u Hrvatskoj, zabrinuti nad sudbinom crvenih klobata i strahom od probuđene velikosrpske hegemonije. Pod istom parolom su 1934. pucali u Marselju i 1942. stvarali Drugu Jugoslaviju u Jajcu, sakateći Srbe, teritorijalno i duhovno, cepajući ih na nove nacije i narode!
Hrvati su zaboravili ko ih je oslobodio, ko je stvorio 1939. Hrvatsku banovinu. Postoji Londonski sporazum iz 1915. godine u kome Hrvatska ne postoji – rasparčana je ta teritorija Austrougarske, najveći deo bi otišao Italijanima, ali su Aleksandar Karađorđević i masonerija prigrlili Hrvate, čije su Crne Legije klale po Mačvi i Srbiji.
Čak su unapredile njegove oficire dajući im primat u odnosu na svoje neustrašive Solunce i njihov do tada nezabeleženi proboj u otadžbinu. Juriš za istoriju, čitanke i divljenje. To se ne oprašta!
No ostavimo srpske zablude i dobra dela po pravilu zlom vraćana, kako pojedincu tako narodu, i vratimo se pretnji Mila Đukanovića, izrečenoj Seadu Hadžifejzoviću, autoru emisije „Fejs“, koji mu se našao pri ruci u trenutku kada su ga ozbiljno uzdrmale litije, pre pola godine, da bi ga podržao u trenutku kada ga je na izborima otresao narod.
[adsenseyu1]
Đukanović je, između ostalih ponavljanja, o vraćanju unazad ili retrogradnom rikvercu Crne Gore, „zarobljene ideologijom devedesetih“ (njegovih devedesetih), naglasio da će Crnu Goru braniti svim sredstvima.
Ne ulicom, protestima, građanskom neposlušnošću, već šumom. Poziva se na tradiciju koja kaže, a on je prećutkuje: „Ko se ne šće u lance vezati taj pobježe u ove planine, da ginemo i krst prolivamo za krst časni i slobodu zlatnu“. Verujem da će Milo pokušati da odbrani slobodu. Sopstvenu naravno. Svi putevi pravde u Crnoj Gori vode do lišavanja njegove slobode.
Njegovi ideološki očevi od kojih se odmetnuo, osim u Bezbožju gde dosledno korača, stigli su iz šume i od naroda sa ozbiljnom tradicijom napravili džunglu. Pustoš.
Šuma, o kojoj Đukanović govori Hadžifejzoviću, je ona ista šuma iz koje su mučki ubijani ugledni domaćini, ona ista iz koje su Skojevci pucali u crkvi u Utrgu i, tokom bogosluženja, ranili Luku Vukmanovića (streljanog u Kamniku u Sloveniji sa hiljadama uglednih Crnogoraca).
[adsenseyu4]
Ta šuma je u crno zavila Crnu Goru. Većina prosvećenog stanovništva, elita najelitnijeg dela srpskog roda pobijena je od strane šumskih razbojnika. Samo 114 sveštenika stradalo je od crvenih šumovnika.
Šumski razbojnici sa crvenim žabama na kapama, u svojoj monstruoznosti, izmislili su i leševima nedužnih ljudi punili „pasja groblja“.
Priziva li to Đukanović šumu sa Kunovim prisojem, jamom u koju su bačeni civili, iz koje su se danima čuli jauci klanih i nedoklanih ljudi? I tu su bacili jednog sveštenika. I tada i danas crkva je bezbožnicima bila najveći neprijatelj.
Pobili su na hiljade mladića po Crnoj Gori. Doziva li to u pomoć Sava Joksimovića, generala u crvenim i krvavim čizmama, Radoja Dakića Brka, Savu Mizaru, Đida, Jova Kapu, Veljka Milatovića…?
Od tog pomora se Crna Gora nije nikada oporavila. Malo se uspravila i ponovo joj, od razuma odmetnuta deca, šumom prete.
Mišo Vujović (in4s)
