Brisel od Balkana traži da ne radi, što države EU rade, što je potuno licemerno i proizilazi iz osećaja da je kineska ekonomija postala pretnja za Ameriku na evropskom tlu.
Kinezi sve rade planski, a višak svog kapitala ulažu tamo kome treba ali i gde oni mogu da profitiriraj još više, ali i da se lako povuku ako zatreba.
Ovo za Sputnjik kaže konsultant za strana ulaganja Mahmud Bušatlija komentarišući zahtev Evropske unije na Samitu lidera koji se putem video linka održava u Zagrebu, da se zemlje kandidate okrenu Evropi – a ne Rusiji i Kini, stavljajući akcenat na ekonomsku saradnju.
[adsenseyu1]
Bušatlija, pri tom, veruje da se ovde radi i o pritisku Amerike na Brisel, da zaustavi prodor Kine i Rusije na evropsko tlo, iako to sama Evropa ne želi. On dodaje da bez obzira sve, ovaj zahtev EU, tačnije briselske birokratije Balkanu je nenormalan, ako se uzme u obzir ekonomska saradnja koju države članice EU i Kina imaju.
Amerika i EU mogu da dozvole ulaganje kineskog novca u svoju privredu
„Recimo, Češka je juče ili prekjuče, pozvala Rusiju da se počnu pregovore o široj saradnji. S druge strane, imate činjenicu da je u poslednjih 10 godina u Nemačku privredu ušlo preko 200 milijardi dolara kineskog novca. A to je daleko više nego što čitav Balkan može u sledećih 50 godina da potroši kineskog novca,“ kaže on.
Nije tajna i to je Kina javno iznela, da joj je cilj da bude sila 21. veka, to jest, da do 2050. postane ekonomski dominantna, a trag Kine u regionu Centralne i Istočne Evrope (CEE) sve je veći, kad je reč o odnosima Kine i 17 zemalja ove regije uobličene u format „17+1“. Italija, koju drma velika kriza, i čiji zvaničnici pokušavaju da pronađu nove investitore, ističe Bušatlija, naravno da će prihvatiti ponudu Kine koja ima višak novca koji želi da uloži.
[adsenseyu4]
„Italija ne samo da je Kinezima ustupila luku Trst, nego i luku Elena. Oni imaju sporazum po kome su oni prva zemlja EU koja ulazi u kineski projekta „Put svile“. Znači, Italija ima svoj nacionalni interes da sa Kinom što više ekonomski sarađuje,“ napominje on.
Međutim, kako kaže, nije Italija jedina koja je rado pustila kineski novac na svoju teritoriju.
„Negde oko 80 milijardi evra je ušlo i u Englesku. Francuski predsednik je u proleće prošle godine posetio Kinu sa 30-40 najvažnijih ljudi iz privrednog sektora, koji su prezadovoljni vratili sa tog puta. To su daleko veći poslovi, nego što smo mi, kao Srbija dobili u kineskim investicijama i projektima,“ ističe Bušatlija.
Kina se postepeno infiltrira u svaku veliku kompaniju
„Nisu velike firme evropskih država u celosti prelazile u kineske ruke jer ni Kinezi na tome ne institaraju. Ali, recimo u nemačkom „Dajmleru“ koji se bavi auto-industrijom između 12 i 15 odsto akcija su u kineskim rukama.
U Italiji dosta luka na Tiranskom moru su uvezane sa kineskim parama. Dakle, nisu nigde preuzeli luke u potpunosti već su u ulozi partnera.
Kinezi su jako zainteresovani, barem su bili, i za aerodrome u Italiji jer su imali veliki broj svojih turista koji su koristili italijanske aerodrome. To je i logično, jer su trenutno Kinezi najveći graditelji na svetu“, ističe sagovornik Sputnjika.
Evropska komisija nedavno je Kineze nazvala „sistemskim rivalom” i „strateškim konkurentom” i čak uvela i novi mehanizam nadzora nad stranim investicijama, kako bi mogla da reaguje koliko i da li, strane investicije mogu naneti štetu zemljama članicama.
Bušatlija kaže da i pored toga, više nema države na svetu koja ne koristi ili ne zavisi od nekog kineskog proizvoda. Sličan situacija je i sa Rusijom.
[adsenseyu1]
Rusija nije samo politički nepoželjna
„Kinezi su velesila u svemu osim, u oružju i u prirodnim resursima kao što su Rusi. Rusi su u nekim tehnologijama daleko napredovala u odnosu na sve ostale i to se vidi po njihovoj avioindustriji, po svemirskim industrijama… svemirskim programima.
Amerikanci ako hoće da satelit pošalju iznad zemlje Rusima moraju da plate motor za raketu. Ako njihov čovek treba da se prebaci do zajedničke svemirske stanice, oni opet moraju za to da plate Rusiji. Da ne govorim o supersoničnom oružju i tako dalje,“ navodi Bušatlija.
Inače, prema nedavnom izveštaju Evropske komisije trećina ukupne EU imovine u rukama je stranih kompanija, a 9,5 odsto kompanija u Evropi ima vlasnike sa sedištem u Kini, Hong Kongu ili Makau.
Poređenja radi, na kraju 2016. godine, Amerikanci i Kanađani kontrolisali su 29 odsto kompanija u EU. Kineska ulaganja u Evropi svoj vrhunac su dostigli 2016. godine, kada je ukupna vrednost iznosila 37,2 milijarde evra. Posle toga je usledilo usporavanje.
Od 2000. do 2018. godine Kinezi su najviše uložili u najveće evropske ekonomije poput Velike Britanije, Nemačke, Italije i Francuske. Na listi top 10 našle su se i Holandija, Finska, Švedska, Portugalija, Španija i Irska.
Kinezi u svom vlasništvu drže, ili imaju vlasničke udele u četiri evropska aerodroma, šest pomorskih luka i 13 fudbalskih klubova.
[adsenseyu4]
Put svile nije više prazna priča
Njihov veliki program „Put svile“, poznat i kao Inicijativa „I pojas, i put” u sklopu kojeg planiraju velike investicije u evropsku infrastrukturu kako bi se ojačale trgovinske veze između Kine i Evrope za sada ide uzlaznom linijom, a na tom putu su se našle i gotovo sve republike bivše Jugoslavije.
Platforma „17 + 1“ je obrazac za obećavanje stranih direktnih investicija, a pokazao se kao pravilo da države, koje imaju bolju političku saradnju sa Kinom, imaju veće šanse da dobiju, kako infrastrukturne, tako i neke druge projekte, što je slučaj sa Srbijom ili sa Mađarskom.
Što se tiče Rusije, države Centralne i Istočne Evrope predstavljaju geografski bliske susede i značajne trgovinske partnere, sa kojima se ostvaruje oko 95 odsto ukupnog plasmana a čiji su odnosi sa Ruskom Federacijom definisani ”Sporazumom o partnerstvu i saradnji”.
Navedeni sporazum uređuje međusobno delovanje na poljima ekonomije, nauke i tehnike, industrije, vazdušnog saobraćaja, vojne saradnje, turizma itd.
Ono što se može navesti kao poseban komentar, je da je ovaj sporazum ograničen na saradnju koja se ne kosi sa regulativama Evropske Unije, s obzirom na činjenicu da je skoro polovina zemalja koje pripadaju zoni država Centralne i Istočne Evrope, stalni član ove organizacije.
Glavni izvozni proizvodi Ruske Federacije kao nafta i gas, beleže vidno povećanje u domenu rasta ugovorne cene, međutim, bez obzira na skokove u cenama, statistika sugeriše rekordan rezultat sa perspektive desetogodišnjeg spoljno-trgovinskog poslovanja (u odnosu na 2000. godinu, izvoz u 2011. godini se povećao za 4,5 odsto, dostignuta je suma od 92,2 milijardi dolara).
Brankica Ristić (Sputnik)
