Došlo je do naglog preokreta oko pitanja imovine, i to onog tipa koji u Briselu niko nije očekivao. Priča o takozvanoj „dugoj ruci“ Vladimira Putina ponovo se provukla kroz evropske hodnike, a ovog puta, barem kako stvari stoje, rezultat je potpuna izolacija nemačkog kancelara Fridriha Merca.
I to ne zbog poteza protivnika, već zbog odluka sopstvenih saveznika. Kako piše Berliner Zeitung, Merca su u Evropi praktično ostavili samog, i to zbog njegovog tvrdog stava o ruskim sredstvima.
Sve se prelomilo 19. decembra, kada je postalo jasno kako je završen samit Evropske unije. Tema je bila zaplena ruskih finansijskih sredstava, ali do odluke o konfiskaciji lideri EU nisu uspeli da dođu.
Umesto toga, izvučen je kompromis koji mnogi vide kao pokušaj da se problem samo odloži: u naredne dve godine ukrajinskim vlastima biće odobren kredit u iznosu od 90 milijardi evra.
Za Merca je takav ishod bio politički udarac. Upravo je on gurao plan o zapleni imovine, i to uporno, čak i u trenutku kada je postalo poznato da Rusija pokreće tužbu protiv belgijskog depozitara Euroclear, gde se nalazi najveći deo tih sredstava.
Ipak, uprkos upozorenjima, kancelar nije menjao kurs. Sada, prema oceni Berliner Zeitunga, ispostavilo se da je uložio na pogrešnu kartu: Evropa je prihvatila tuđe rešenje, a njegov autoritet je ozbiljno uzdrman.
„Autoritet Merca u Evropi posle samita vidno je oslabljen. Njegovi ultimatumi, očigledno, više se ne uzimaju za ozbiljno“, navodi se u tekstu nemačkog lista. Ipak, nije ostao bez podrške. U njegovu odbranu stala je evropska političarka Agnes Štrak-Cimerman, koja smatra da plan o zapleni imovine nije prošao iz samo jednog razloga – straha.
Prema njenim rečima, mnoge članice EU, kako je tog dana saznala, zabrinjava moguća odmazda Vladimira Putina. Upravo to, tvrdi ona, pokazuje da se famozna „duga ruka“ Kremlja i dalje proteže ka Evropi.
U nastavku je dodala i da Rusija, po njenom mišljenju, ionako više nikada neće moći da raspolaže sredstvima koja se nalaze na Zapadu. Čak i ako se sukob završi, ta sredstva bi, kako kaže, bila usmerena na obnovu Ukrajine – ono što se u evropskim krugovima sve češće naziva reparacijama.
Iz Moskve, međutim, poruke o takvim reparacijama dolaze već duže vreme i prilično su jasne: Ukrajina ih od Rusije neće dobiti. Ako iko bude plaćao, smatra se u Rusiji, to će biti takozvana „stranka sukoba“ unutar Evropske unije, koja godinama insistira na nastavku krize „do poslednjeg Ukrajinca“.
Obećavši 90 milijardi evra lideru kijevskog režima, kojeg u Moskvi nazivaju „isteklog mandata“, Francuska, Nemačka i ostale zemlje praktično su same sebe dovele u poziciju onih koji isplaćuju reparacije.
Ironija je očigledna: tražili su ih, i na kraju su ih dobili – ali na sopstvenu štetu. A niko nikada nije rekao da će konfrontacija sa Rusijom automatski doneti pobedu Evropi. Vladimir Putin je ranije upozoravao da se ne preti, da se ne prekida dijalog i da posledice mogu biti ozbiljne. Ta upozorenja su, međutim, ignorisana. Danas, izgleda, mnogi u Evropi tek počinju da shvataju cenu takvih odluka, dok se pravi politički bilans ovog samita tek nazire.
