Knjiga ruske geopolitičarke i stručnjaka za međunarodne odnose Olge Četverikove „Izopačenici / Ko stoji iza Vatikana“ nedavno je, u izdanju IK „Romanov“, objavljena i na našem jeziku.
Bavi se svim bitnim temama vatikanske politike: reč je, između ostalog, o jezuitima kao „specijalnim jedinicama“ Vatikana kroz vekove, o njihovom uvlačenju u Rusiju, o kriptokatolicizmu i istočnom obredu Rima kao trojanskom konju namenjenom da sruši tvrđavu Crkve od Istoka, o saradnji pape Pija XII s Hitlerom i Musolinijem, o prelasku tog istog pape na atlantizam i neposrednu saradnju s Vašingtonom u posleratnom prekrajanju Evrope.
Pape su bile tu i kad je trebalo učvrstiti „verski pluralizam“ na evropskom području, ali sa ciljem da očuvaju svoju vodeću ulogu i predstave se kao „apostoli tolerancije“.
Kao centar zapadne konzervativne moći na zalasku, Vatikan je, posle Drugog svetskog rata, ipak bio rastakan idejama levog liberalizma. I to – iznutra. Da bi u svet došao antihrist, trebalo je srušiti sve što je u Evropi i svetu ostalo od hrišćanskog morala.
Četverikova ističe: „U skrivenoj formi, na čisto jezuitski način, u toku je sveobuhvatna i neprimetna revizija osnova učenja o moralu u Rimokatoličkoj crkvi. Prethodno – tokom poslednjih pedesetak godina – izvršena je revizija dogme, ali su u moralnim postulatima bile ostale suštinske odredbe od kojih Katolička crkva nikada ne bi odustala da je na tronu ostao papa Benedikt XVI. Zato je i abdicirao.
NJegovo vreme se završilo – počela je sveobuhvatna moralna revolucija i revizija katoličkog pogleda na svet. Ovo se odavno priprema, ali tek sada izbija na površinu.“
Pojava „Izopačenika“ pred srpskim čitaocima povod je za ovaj razgovor sa Olgom Četverikovom.
U knjizi podrobno opisujete pripremu za dolazak papa modernista, kakvi će biti prelazni Ivan XXIII i masonski stavljenik Pavao VI (prvi je počeo, a potonji završio Drugi vatikanski koncil). Pod snažnim uticajem sila razaranja, Drugi vatikanski koncil postao je neviđena revolucija, prevrat protiv svega što je, bar malo, ostalo od izvornog hrišćanstva u rimokatolicizmu.
Sekularizovani Vatikan, koji je svojevrsni savez prelata, mafije i masonstva, našao je novog sebe u priči o ekumenizmu, hitajući ka cilju kroz pregovore s judaizmom, te odricanje od osnovnih hrišćanskih dogmata, ali i postavljajući zamke Pravoslavnoj crkvi, uvlačeći je u svoj lepljivi „bratski“ zagrljaj – s jednim jedinim ciljem: da se i pravoslavni potčine papi, čuvajući, poput unijata, svoj spoljašnji obred.
Bitna faza u političkom životu Vatikana nastupila je kad je na presto u Rimu došao Karol Vojtila, papa rodom iz Poljske koji je postao Ivan Pavao II. Šta u knjizi možemo čitati o njemu?
On je bio neposredni izbor maga američke geopolitike Zbignjeva Bžežinskog, i u savezu s Ronaldom Reganom je, preko svoje domovine, srušio Istočni blok, dajući šlagvort za doba trijumfa američke hegemonije.
Imao je značajnu ulogu i u razbijanju bivše Jugoslavije. Papa Vojtila bitno je uticao i na Mihaila Gorbačova, koji se sasvim prepustio njegovom „duhovnom rukovođenju“, pri čemu je, u „bratskom zagrljaju“ s Rimom, i Ruska pravoslavna crkva izgubila značajne pozicije, naročito u Ukrajini, gde su unijati dobili novi zamah, vođeni savezom Rima i Vašingtona.
Rimski ekumenizam je, naravno, bio dvoličan: iako je papa Vojtila pričao o rimokatolicizmu i Pravoslavnoj crkvi kao „dva plućna krila Evrope“, u deklaraciji „Dominus Iezus“, koju je sastavio kardinal Racinger, Vojtilin naslednik na papskom tronu, jasno stoji da je rimokatolicizam „Crkva Majka“, i da svaka hrišćanska zajednica koja papu ne priznaje kao svoju glavu nema punotu crkvenosti.
Ipak, smatrate da ni papa Benedikt nije napustio kurs globalizma.
Kada je taj isti Racinger došao na presto, on je nastavio kurs prema stvaranju svetske vlade, što se naročito videlo iz njegove enciklike „Caritas in veritate“, u kojoj je upućen poziv čovečanstvu da se stavi pod vlast svetske uprave, koja će, tobož, bolje preraspodeliti svetska bratstva.
Vatikan je postepeno krenuo da apsorbuje protestante, od anglikanaca do luterana, nudeći im papsku ustanovu kao zaštitu od rastačućih sila sekularizacije.
Protestanti su uglavnom pali na kolena, naročito kad je papa Francisko bio spreman da „razume“ i Martina Lutera. U dijalogu s islamom Vatikan se pokazao kao „čelična pesnica u svilenoj rukavici“, a u dijalogu s judaizmom bio je spreman da omekša kao vosak, da bi očuvao svoju lidersku poziciju u svetskim poslovima. Kao osnova globalne svetske etike prihvaćene su postavke judaističke ideje noahizma, kao religije za sve ljude sveta.
Veliku pažnju u svojoj knjizi posvetili ste nastojanju Vatikana da s ekumenistima iz Pravoslavne crkve stvori uniju, pod izgovorom verskog pluralizma i tolerancije. Bavili ste se izdajom carigradskog patrijarha Vartolomeja, koji se skoro javno pounijatio, ali i susretom pape Franciska s patrijarhom Kirilom u Havani 2016. Naročitu pažnju ste posvetili podloj igri Vatikana u Ukrajini, gde su unijati podržali lokalne fašiste u borbi protiv svega što je rusko i pravoslavno. Ispada da je „med“ ekumenizma i dalje otrov papizma, skriven pod jezikom punim reči lažne ljubavi. Ipak, kakve su dubinske osnove celokupnog procesa otpadije u Vatikanu?
Nastupajući u dve „hipostaze“, kao religiozna institucija i kao državno-politička struktura, Vatikan je imao i ima odlične mogućnosti da vrši poseban uticaj na religijsku svest naroda širom planete, i na svetsku politiku u celini.
Postojanje razgranate mreže organizacija, koje uključuju mnogobrojne redove, asocijacije, udruženja, koordinacione, naučna i analitičke centre, Vatikanu omogućuje da se uvek aktivno uvlači u različite sfere društvenog života, prikuplja i obrađuje opsežne informacije, bavi se obaveštajnom delatnošću, upravlja finansijskim tokovima i političkim procesima, uspostavlja kontrolu nad ključnim figurama u interesu uticajnih vladajućih krugova globalizma.
Ipak, Vatikanu ne ide idealno. Naprotiv, on polako gubi uticaj! Kako ocenjujete ove procese?
Moć Vatikana uvek se zasnivala na čvrstoj instituciji papske vlasti s njenim surovim sistemom upravljanja. Ali se baš papski primat danas pretvorio u instrument razaranja rimokatolicizma.
Dve udružene sile, talmudski judaizam i okultno masonstvo, postavile su zadatak da pobede rimokatolicizam ne spolja nego iznutra, putem njegovog samouništenja pomoću sopstvenih biskupa i kardinala, i u prvom redu – samog pontifeksa.
Pape modernisti su morali da sprovedu revolucionarni preokret u rimokatolicizmu, usled koga je hrišćansko učenje, već teško oštećeno zapadnim jeresima, postalo toliko lišeno sadržaja da je danas od njega ostao puki naziv.
Rimokatolička crkva je sačuvala samo spoljni izgled, samo ljušturu, koja stalno menja svoj sadržaj i postaje osnova univerzalne anticrkve. Konačni udarac joj je zadat na Drugom vatikanskom koncilu, kada se krenulo putem sinkretizma i stvaranja univerzalne religije, kao temelja globalističkog Vavilona.
A šta ćemo s papom Franciskom, za koga kažu da je antikapitalista i „apostol siromašnih“?
Šireći se, preko ekumenizma, na Istok i u zemlje Trećeg sveta, Vatikan mora da proširi i svoju socijalnu bazu, uzimajući „pod starateljstvo“ u prvom redu slojeve stanovništva koji u najvećoj meri pate od globalizacije: siromašne, omladinu, migrante. U globalnom elektronskom koncentracionom logoru koji se gradi, Sveta stolica nastupa u ulozi „dobrog čike“.
Što se tiče borbe protiv siromaštva i korupcije, osuđivanja savremenog stanja kapitalizma i negativnih posledica globalizacije, ovde sadašnji papa nije originalan i nastavlja delo svojih prethodnika. Jedina razlika je u tome što je pojam „siromašna Crkva za siromašne“ pretvorio u devizu svog pontifikata.
Međutim, to je svojevrsni populizam, karakterističan stil upravljanja pontifeksa. Evo šta o njemu piše profesor Lukrecija Rego de Planas, koja je s njim radila još u Argentini i dobro ga poznaje: „Bergoljo hoće da ga svi vole. On hoće da ugodi svima.
U tom smislu jednog lepog dana on će na televiziji istupati protiv abortusa, a sledeći dan će blagosloviti pristalice legalizacije abortusa na Plasa de Majo. On može održati veliki govor protiv masona i nakon svega sat s njima će jesti i piti u Rotari klubu.“
Pa ipak, u svetu je papa Francisko „siromaholjubivi“ lider univerzalne duhovnosti. Kao da se ispunilo proročanstvo Dostojevskog da će papa, kad izgubi politički uticaj apsolutističkog monarha, izaći u ritama pred mase, i reći: „Gle, šta su mi uradili!“, samo da bi ponovo mogao da ih povede.
Temu „siromašnog pape“ lansirali su mediji, dok su globalna elita i njeni trustovi mozgova veoma dobro obavešteni o istinskom stavu pontifeksa. On voli da prima predstavnike svetske elite, i upravo su oni, kao što znamo, bili angažovani u modernizaciji i prepravci sistema upravljanja Svete stolice.
Značajno je što kada je poznati globalistički Aktonov institut 2014. godine nagradio najprestižnijom nagradom finskog ekonomistu Oskara Jurikalu, diplomca Londonske škole ekonomije, stručnjaka za penzione reforme, on je svoj govor posvetio temi „Priznanje tržišne ekonomije od strane pape Franciska“.
Pozvao je pristalice kapitalizma da se inspirišu papinim tezama da bi produbili slobodno tržište i konačno pobedili državu. Osnovna misao Jurikale sastoji se u tome da je pontifeks koji se predstavlja kao prorok hrišćanske negramzivosti u stvari zaštitnik privatne svojine, „blagotvornog“ privatnog preduzetništva i tržišne ekonomije, koja teži njenom „očišćenju i obogaćenju“.
Otkud toliko zanimanja za papin „sirotinjski“ narativ?
Nije samo stvar u populizmu pontifeksa nego u tome što se taj populizam pokazao veoma traženom „robom“ među savremenom elitom. Epoha „opšteg blagostanja“ davno je završena, period neoliberalnog preuređenja planete bliži se kraju, a socijalne posledice četvrte industrijske revolucije (prekarijat na Zapadu i nemaština na Istoku) takve su da prete nekontrolisanom socijalnom eksplozijom.
Kao što je priznao predsednik vlade Italije, govoreći na prijemu kod pape, „globalizacija je stvorila niz ozbiljnih disbalansa: milioni siromašnih dovode u sumnju našu sposobnost da upravljamo, ekonomska kriza je dovela do porasta nezaposlenosti. Suočivši se licem u lice s tim izazovima, moramo naći zajedničke metode njihovog rešavanja“.
Katolička crkva je pozvana da nahrani novu sirotinju u uslovima odlučujućeg napretka „digitalne ekonomije“. Za nju je to tim pre važnije što broj krštenih katolika u svetu raste kod siromašnih naroda. Od 2005. do 2014. godine on se povećao tempom koji premašuje tempo nataliteta u svetu (+ 14,1% prema 10,8%). Broj katolika porastao je sa milijarde i 115 miliona na milijardu i 272 miliona ljudi. Udeo rimokatolika u svetu porastao je sa 17,3% na 17,8% i čini u Evropi 22,6% svih katolika, u Americi (Južnoj i Severnoj) – 48%, u Africi – 17%, u Aziji – 11%, u Okeaniji – 0,8%.
Netremičnu pažnju vezanu za problem siromaštva izazvalo je to što je za novog predsednika Papske akademije nauka u junu 2017. godine imenovan nemački profesor Joakim fon Braun, stručnjak za ekonomiju prirodnih resursa, fenomen siromaštva, poljoprivredne politike, naučnih i tehnoloških inovacija u politici i međunarodnoj trgovini. Jedan je od vodećih stručnjaka za probleme gladi i neuhranjenosti i traženje njihovih rešenja i zapažen na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu i tokom različitih međunarodnih konferencija pod okriljem OUN.
Ipak, kao da Vatikan više nije u tako čvrstom zagrljaju Vašingtona. Kakvi su bili odnosi Trampa i pape Franciska?
Pontifeks je našao najprihvatljiviju i najgipkiju formu idejne i moralne podrške politici svetskih vladajućih krugova. To je pokazao i susret sa američkim predsednikom Donaldom Trampom, do koga je došlo u Vatikanu 24. maja 2017. godine.
On je imao simboličan karakter i, bez obzira što je potrajao oko 30 minuta, potvrdio je jedinstvo strateških ciljeva Vašingtona i Vatikana i njihovo slaganje o ključnim pitanjima svetske politike. Svoje „srdačne razgovore“ predsednik i pontifeks posvetili su globalnim problemima, pokazavši slaganje o pitanjima „postizanja mira“ pomoću političkih pregovora i međuverskog dijaloga, s posebnom pažnjom prema stanju na Bliskom istoku i zaštiti hrišćanskih zajednica.
U kratkom kominikeu Svete stolice takođe je izraženo „zadovoljstvo dobrim odnosima“ sa SAD, „privrženosti miru, verskoj slobodi i slobodi savesti“. Pontifeks je Trampu predao tekst svoje ekološke enciklike koju je predsednik obećao da će čitati, rekavši po završetku susreta da neće zaboraviti ono što mu je rekao papa.
Dakle, po vašem mišljenju, istinski sukob ne postoji?
Susret je sjajno demonstrirao da su sve takozvane „nesuglasice“ između pape i predsednika SAD, o čemu su zapadni mediji dizali tako mnogo galame – samo spektakl, pozvan da ojača privlačnost imidža pontifeksa mirotvorca.
U stvarnosti uloge i funkcije su jasno raspoređene. Tramp drži kurs ujedinjenja velikih finansijskih špekulanata i inovacionog biznisa u cilju realizacije četvrte industrijske revolucije, a papa obezbeđuje socijalnu podršku tom kursu, uljuljkujući siromašno čovečanstvo rečima o „integralnoj ekologiji“ i „univerzalnom bratstvu“, preuzimajući na sebe „brigu“ ne samo o onima koji gladuju i koji pate nego i o prognanim (migrantima i izbeglicama), o nezaposlenim (u pravom redu omladini), kao i o svim manjinama (etničkim, seksualnim i ostalim).
Značajno je da su govoreći o saradnji Vatikana i Vašingtona strane istakle takve oblasti, kao što su zdravstvena zaštita i obrazovanje, u kojima u SAD posebnu ulogu igraju jezuiti, i tu ne treba zaboraviti da je najveći deo rimokatoličkih organizacija na izborima za američkog predsednika glasao za Trampa.
Kako da se pravoslavni snađu u svemu tome?
Ekumenisti sa Istoka, „pravoslavni“ prijatelji pape Franciska, sve više dižu galamu o potrebi jedinstva s oslabljenim rimokatolicizmom radi tobožnjeg spasavanja rimokatolika. Za to vreme, dok „naši“ ekumenisti kukaju na tuđem groblju, Rimokatolička crkva širi svoj uticaj i jača pozicije, pošto se njen lider pojavljuje kao „učitelj čovečanstva“.
PERESTROJKA KURIJE
Knjiga „Izopačenici“ ne bi bila potpuna bez analize finansijskih špekulacija Vatikana, koji je pokušao da se maskira u „finansijsku etiku“, ali na čije bankarstvo su svetski bankarski moguli udarili zato što nije bilo dovoljno otvoreno za njihov nadzor. O čemu je reč?
To je, pored mnogobrojnih afera s pedofilijom među kardinalima i biskupima (takođe podrobno obrađenim u mojoj knjizi) dovelo do čuvene afere „Vatikliks“ i do povlačenja pape Benedikta, čiji je položaj zauzeo jezuita Francisko (Horhe Bergoljo, Argentinac italijanskog porekla).
Istovremeno, iskorišćena je prilika i za početak „Vatikanskog proleća“, koja je dovela do „perestrojke Kurije“, ali i razaranja poslednjih osnova tradicionalnog hrišćanskog morala među rimokatolicima, koji su se suočili s nastojanjima pape Franciska da legalizuje sodomizam i pruži aboliciju svim oblicima „nestandardne seksualnosti“. Bergoljova diktatura u Vatikanu imala je teške posledice među vernicima, što se vidi i iz izjava onih prelata koji nisu tek tako mogli da se odreknu hrišćanske etike.
STVARNOST POTVRĐUJE ČETVERIKOVU
U Vatikanu se sve odvija kako je predvidela Četverikova. Papa je sve manje rimokatolik, a sve više vođa sinkretističke religije globalizma. Dokazi su svakodnevni.
Tako se u Hramu Santa Marija di Aračeli 20. oktobra pontifeks molio zajedno s patrijarhom Vartolomejem i predstavnicima pravoslavnih i protestanata. Jevreji su se molili u Velikoj sinagogi, muslimani, budisti i pripadnici dalekoistočnih religija u prostorijama vatikanskih muzeja. Po podne su se svi sastali na Trgu Kampidoljo, gde je održana svečana ceremonija kojoj je prisustvovao predsednik Italije Serđo Matarela.
Ekumenisti svih boja minutom ćutanja odali su počast žrtvama pandemije i ratova, a zatim su verski poglavari naizmenično palili svetiljku mira.
Sutradan je u Rimu održana premijera dokumentarnog filma „Francisko“, u kome je, između ostalog, aktuelni poglavar Vatikana predložio legalizaciju homoseksualnih „brakova“. U dokumentarcu on kaže i sledeće: „Homoseksualci imaju pravo da budu deo porodice. Oni su deca Božja i imaju pravo na porodicu. Zbog ovoga niko ne sme biti prognan ili nesrećan.“
Film govori i o tome kako je papa podstakao dvojicu Italijana „nestandardne orijentacije“ da odgajaju decu u parohijskoj crkvi, što je, prema rečima jednog od njih, bilo veoma korisno za decu.
Režiser filma, Amerikanac ruskog porekla, Jevgenije Afinijevski istakao je da na Franciska ne gleda „kao na papu“ već „kao na skromnog čoveka, koji je odličan uzor mlađoj generaciji, vođa starijih generacija, vođa mnogih ljudi nekatolika, u smislu čistog liderstva“.
Četverikova je u pravu i kad je vatikansko-mafijaška ekonomija u pitanju. Novinarka Florijana Blufon je, naime, krajem septembra u „Republici“ objavila tekst u kome je obelodanila postojanje obimnog dokumenta koji dokazuje teške prevare i kršenja propisa vezanih za razne vatikanske organizacije.
Vrednost pljačke: 454 miliona evra. Sve je pokrenuo sekretarijat najmanje države na svetu, a koji je počeo da petlja sa građevinskim poslovima u Londonu.
Dva ključna igrača Fabricio Tirabasi, zaposlenik vatikanske administracije i vlasnik računa u Institutu za religijske poslove (glavna banka Vatikana), i Alberto Perlaska, bivši činovnik Državnog sekretarijata, uspeli su da ojade i lični račun „siromaholjubivog“ Franciska za 22 miliona evra. Sumnjivi računi vode i do apulijanske mafije – jedan od njih vezan je za poslove vatikanske dečje bolnice „Bambino Jezu“. Vatikanska istraga je u toku.
LIDER KOJI IMA VIZIJU
Kakav je odnos pape Franciska prema nadnacionalnoj vlasti Brisela?
Franciska vezuju srdačni odnosi s rukovodstvom Evropske unije, pa mu je to rukovodstvo maja 2015. godine uručilo nagradu „Karlo Veliki“, koja se dodeljuje licima što su dala izuzetan doprinos opšteevropskom jedinstvu.
A u martu 2017. papa je u Vatikanu primio 27 šefova država i vlada Evropske unije, povodom šezdesetogodišnjice potpisivanja Rimskog sporazuma. Evropski lideri su stigli u Rim na specijalni samit EU, sazvan da Uniji omogući novi pravac posle bregzita.
Kao što je na sastanku premijer Malte DŽofar Muskat objasnio, papa može „obezbediti liderstvo, koje nedostaje drugim političarima“: „Uveren sam, imajući u vidu okolnosti – to je lider koji najbolje odgovara, koji ima dovoljno kompetencija i viziju da govori realistično i bez banalnosti, što nam se sviđa u politici.“
Francisko je pak, kao što i dolikuje „lideru“, posvetio svoj govor duhovnim idealima Evrope, pozvavši da ih ne svode na nivo finansijskih potreba, nego da nastoje da stave u centar ljudsku ličnost.
Vladimir Dimitrijević (pecat.co.rs)
