Arapsko srpska firma Al Ravafed, koja je po ugovoru sa Vladom Srbije 2014. počela da „razvija“ poljoprivredu u Srbiji kroz zakup 10.000 hektara državnog zemljišta – nije se baš proslavila.
Ne samo što posluje sa gubitkom i što se zadužila više od 50 miliona evra, nego nije izvršila ni jedinu investiciju za koju je javnost znala da je predviđena ugovorom – do 2017. nije uložila 19 miliona evra u izgradnju sistema za navodnjavanja.
[adsenseyu1]
Do sada je u sistem koji još ne radi uložila svega 7,5 miliona, što bi mogao da bude i razlog za raskidanje ugovora. Međutim, većina stručnjaka koje je naš list konsultovao, smatra da do toga neće doći jer je strateško partnerstvo sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima uglavnom obavijeno velom tajni, uključujući u to i ostale ugovore sa kompanijama iz tog dela sveta.
Podsetimo, po ugovoru koji je sklopljen sa Al Ravafedom, ta kompanija je u Srbiji osnovala firmu u kojoj je i naša država imala 20 odsto udela, ali su sve upravljačke funkcije bile poverene partnerima. Moguće da je od početka sumnju trebalo da pobude prečeste smene i ostavke u sastavu Nadzornog odbora i na mestu direktora, ali koliko je javnosti poznato, reagovanja države nije bilo, i pored toga što su rezultati poslovanja bili daleko ispod očekivanja.
Tako je, na primer Ministarstvo odbrane, čijih je 3.500 hektara u Karađorđevu ušlo u listing iznajmljenih parcela, na ime zakupa od Al Ravafeda dobila šest puta manje novca nego što je prihodovala kada je Vojska Srbije upravljala tim imanjem, ili što bi dobila takođe na ime zakupa da je po prosečnoj ceni za hektar iznajmila bačkim paorima.
[adsenseyu1]
Za ekonomistu Branka Pavlovića, osnovno pitanje je zašto je država uopšte ulazila u takav aranžman, kakav je ugovor sklopila i po kojim kriterijuma.
– Ako se iz ponašanja druge strane ne vidi da je ona spremna da izvrši ugovorne obaveze, ugovor bi mogao da se raskine, ali bi mogao i da se poništi ukoliko se ispostavi da on nije u skladu sa Ustavom ili da nije u interesu zemlje. Inače naša država prečesto poseže za ugovorima sa strancinma koji se, kao i u ovom slučaju, baziraju na međudržavnim sporazumima i onda se ta saradnja provlači kroz posebne zakone. Drugim rečima, osim Ustava, za te strane investitore domaća regulativa ne važi. Takođe, obično je predviđena i međunarodna arbitraža, ali ona po pravilu štiti kapital i male su šanse da se kroz taj mehanizam uspe – kaže Pavlović.
I Danilo Šuković iz Instituta za ekonomska istraživanja, tvrdi da je u poslednjih 20 godina sklopljeno previše tajnih ugovora sa velikim kompanijama. Država se obično pravdala da to traži druga strana, ali se ne zna zbog čega je naša strana na to pristajala. Zbog toga javnost najčešće sumnja da se iza raznih velikih privatizacija ili poslovnih ugovora krije neki (ili nečiji) drugi interes. Za njega nije sporno to što kompanija u Srbiji posluje sa gubitkom, jer će ga sama i pokrivati, ali jeste problem ako se partner ne pridržava ugovora ili ako država nije predvidela mehanizme da u tom poslu zaštiti svoj interes.
– Poslednjih godina se množe ugovori koji nisu dostupni javnosti, od JAT-a, Fijata za koji se može ispostaviti da će ovde doživeti fijasko, pa PKB, RTB, Aerodrom… Sve sadašnje i prethodne vlasti nisu bile imune na takve poslove jer oni donose trenutno političke poene, eto doveli su velikog investitora, ali ne pominju kakve su mu povlastice dali i hoće li dugoročno ugovor ispasti štetan, jer da nije tako, zbog čega je on u ovom trenutku netransparentan. A ide se dotle da su i najosnovniji podaci sakriveni od građana, na primer kolika je cena koju je kupac platio, pod kojim su mu uslovom ustupljeni zemljište ili neki drugi resurs, da li postoji ekonomska strategija koja opravdava subvencije ili neke druge pogodnosti ponuđene kako bi strana kompanija došla ovde – kaže Šuković i naglašava da se može smatrati kako je država sama sklopila takve koruptivne ugovore, rizikujući dugoročnu štetu zbog trenutne političke koristi, što je moguće samo u društvu gde su institucije slabe.
(Danas)
