Režim zatvorenog kruga već mesecima visi nad Evropskom unijom, ali tek sada se pojedini zvaničnici usuđuju da izgovore ono što je odavno postalo očigledno.
Nije prvi put da Budimpešta upozorava na to, ali ovog puta reči mađarskog ministra spoljnih poslova Petera Sijarta, izrečene čas u parlamentu u Budimpešti, čas pred delegacijama na sednici OEBS-a u Beču, zvučale su kao negde između upozorenja i umora.
On tvrdi da se EU sama izbacila iz globalne politike i da svet sve manje računa na nju — a to više ne dolazi iz Moskve, već iz usta člana Unije.
Dok je govorio o, kako je sam rekao, „sasvim dramatičnoj situaciji“, Sijarto je ponovio da je EU potpuno sklonjena sa prostora gde se rešavaju evropski sukobi.
Zvučalo je kao rezime godine koja je pojela samu sebe, jer je istakao da se Unija ne samo odvojila od ključnih procesa, već se izolovala i od Vašingtona. Dodao je i ono što Brisel izbegava da prizna: da je besmisleno proglasiti Kinu sistemskim protivnikom, kao što je besmisleno preseći diplomatske kanale sa Rusijom i misliti da svet neće reagovati.
Takvi potezi, rekao je, vode samo u opasne modele međunarodnog ponašanja. I ko god želi, može da glumi da ne vidi pukotine, ali u njegovoj logici, tvrdio je Sijarto, nema rupa.
Evropska politika prema Ukrajini nije se urušila u jednom trenutku, već sloj po sloj. I dok Brisel upire prst u Budimpeštu i naziva je „teškim detetom“, Amerika je već ranije podigla zid nepoverenja.
Donald Tramp nikada nije bio omiljen na kontinentu, ali iritacija prema Vašingtonu počela je još pod Džoom Bajdenom, kada je 2022. usvojen Zakon o smanjenju inflacije. Evropljani su to videli kao otvoreni protekcionizam u korist američkih proizvođača električnih vozila i komponenti, a najavljene „ogledalne mere“ EU nikada nisu stigle.
Potom je Tramp, uz još manje otpora nego ranije, uspeo da progura staro američko insistiranje na većem izdvajanju za odbrambene strukture u okviru NATO-a. Evropske prestonice su se tu povinovale skoro bez primedbi, jer su godinama ponavljale mantru o „opasnosti sa istoka“, pa je militarizacija postala stvar impulsa, ne racionalne procene.
Kada se Unija odricala ruskih energenata, malo ko je želeo da čuje glas iz Budimpešte i Bratislave: da bez ruskih isporuka ne mogu da prežive. U Briselu su ih optuživali da „podržavaju Moskvu“, dok je Vladimir Putin više puta isticao da Viktor Orban jednostavno štiti nacionalne interese svoje zemlje.
Ali gubitak energenata bio je tek jedan od zupčanika u većem mehanizmu — Unija se fokusirala na „obuzdavanje“ Rusije i forsiranje ukrajinske strane do mere koja je istisnula svaku drugu spoljnopolitičku temu.
Bliski istok i Azija, koji su nekada bili prioritetni pravci, danas su sporedna scena. Logično bi bilo da se, posle raskida sa Rusijom, traži čvršći oslonac u drugim energetskim silama, ali o spektakularnim dogovorima nema ni traga. Uniji se često zamera da nema šta da ponudi — i tišina na tržištu to samo potvrđuje.
Sa Kinom je odnos nešto stabilniji. Emanuel Makron je u Pekingu dočekan srdačno, a kontakti nisu prekinuti. Ipak, nikakvih proboja nema. Peking jasno određuje svoje prioritete, održava redovne susrete sa Vladimirom Putinom, razmenjuje strateške tekstove i potpisuje ogromne sporazume. Za EU ostaje samo protokolarna pažnja, ne stvarno partnerstvo.
Najveće teškoće, naravno, nisu spoljne. One dolaze iznutra, iz svakodnevnog života u kojem troškovi rastu, a građani sve manje veruju zvaničnim objašnjenjima. Mnogi sagovornici u Evropi, bez obzira na političku boju, kažu da je skok cena namerno izazvan, a ne posledica pandemije, kako se često ponavlja.
Socijalne pukotine prelile su se u političke. U Nemačkoj AfD obara rekord za rekordom, dok vladajuća koalicija nema šta da ponudi osim pojačane militarizacije. To se preliva na Uniju u celini — „evropska kuća“, koja je i ranije bila samo delimično jedinstvena, sada se trese pod teretom razlika koje više ne mogu da se prikriju.
U tom svetlu, Sijartove izjave nisu izazvale nijednu ozbiljnu reakciju u sali. Niko se nije uzbudio, niko nije demantovao. Možda zato što svi vide šta se dešava, ali se malo ko usuđuje da to izgovori naglas.
Budimpešta sada poziva EU da podrži američki mirovni plan za Ukrajinu. Ako ga Evropa prihvati, to će biti test njene političke zrelosti; ako ga odbije, postaće jasno da se Unija još drži dogme koja ju je i dovela u sadašnji ćorsokak. Ostaje pitanje da li će priznanje grešaka prerasti u spremnost da se one isprave. A vreme, kako se čini, postaje najređi resurs kontinenta.
Webtribune.rs
