U poslednjoj emisij „Crno-beli svet sa Đorđem Vukadinovićem gostovao je dr Dragan Petrović, naučni savetnik, istoričar, politikolog i sociolog, ekspert za međunarodne odnose sa fokusom na Ruski svet.
Povod njegovog gostovanja je tragični razvoj odnosa između Rusije i Ukrajine koji je nedavno eskalirao prvim oružanim sukobom velikih razmera na tlu Evrope od Drugog svetskog rata.
Šta je dovelo do nasilne eskalacije odnosa dve države i bratskih, ako uopšte i različitih naroda, koji u značajnoj meri dele jezik i kulturu?
Kroz razgovor sa svojim domaćinom, Petrović je detaljno predstavio i istorijski kontekst skorijih događanja otpočevši svoju priču uspostavljajući paralelu između Ukrajine i Hrvatske ili Bosne i Hercegovine.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na našem “Telegram” kanalu na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
„Zapravo, možda je ipak Crna Gora najsličniji primer, zato što je tu bilo istorijsko jezgro Ruske države, koje se onda pomerilo zbog prodora Mongolo-tatara u 13. veku.
Kako su se te oblasti vraćale u sastav Rusije, a vraćale su se dobrovoljno, naročito istočna Ukrajina“, rekao je istoričar, pomenuvši kozačkog atamana Hmeljnickog koji je otcepio ovu oblast sa sedištem u Kijevu od Poljsko-litvanske unije i stao pod zastavu ruskog carstva.
1. „Postoje najmanje dve Ukrajine. A možda će uskoro postojati i neka treća“
„Postoje dve Ukrajine najmanje, a možda će prekosutra postojati neka treća Ukrajina posle ovog rata“, kaže Petrović. „Prva je bila ona stvorena u SSSR i koja je bila do 2014, koja je obuhvatala i Krim i Donjeck i Lugansk, gde je bilo 45% stanovnika kojima je maternji jezik bio Ruski. (…)
Činjenica da ima samo 20% etničkih Rusa u Ukrajini ne znači ništa, kao što ne znači ništa to što u Crnoj Gori navodno ima 30% Srba, ako znamo da su faktički svi Crnogorci, i oni koji se pišu kao Crnogorci, a naročito oni koji su vernici SPC i kojima je maternji jezik Srpski, a između Crnogorskog i Srpskog nema razlike – Srbi. Vi zapravo vidite da u Ukrajini, bilo koga da zagrebete, on je delimično negde Rus…
Osim Galicije (na Severozapadu) koja je bila ugrabljena od Poljaka, koja ima sasvim drugu istoriju i ima link sa Zapadnim Slovenima.“ Petrović je objasnio da se osim u Galiciji (12-15% stanovništva), gde je stanovništvo mahom unijatske veroispovesti, a govori se dijalekat sličan poljskom jeziku, u Ukrajini se govore isključivo ruski jezik i njegovi dijalekti, a pravoslavna crkva je dominantna.
Naučnik je nastavio da opisuje „kolaž stanovništva“, kako je rekao, zaključivši sa time da na jugu i jugoistoku živi pro-rusko stanovništvo, koje je na te prostore došlo tek u 18. veku iz centralnih predela Rusije, nakon uništenja Krimskog Kanata. Ovaj region je najbogatiji resursima, i teži autonomiji, rekao je Petrović.
Centralna Ukrajina, odnosno Malorusija, kako je ranije nazivana, tradicionalno je naginjala ka EU, ali ne i ka NATO paktu, zalagavši se za dobre odnose sa Rusijom, dok je Galicija jedini anti-ruski element. Smanjanje broja Rusa u Ukrajini Petrović je objasnio time da Donjeck i Lugansk nisu ni popisivani, budući da su se faktički ocepili, dok je „veliki broj stanovništva preplašen anti-ruskom histerijom“
2. „Uz pomoć Amerike, pre 2014. je dva puta oteta izborna pobeda pro-ruskim grupacijama“
„Do 2014, sve te razlike – istorijske, etničke, religijske, funkcionišu preko demokratije, odnosno izbornog sistema. Uz pomoć Amerike, to se mora reći, pre 2014. je čak dva puta oteta izborna pobeda pro-ruskim grupacijama“. Petrović navodi da jeprvi put je bila tzv.
Narandžasta revolucija 2004, kada je pro-ruski predsednik vlade Viktor Janukovič, koji se zalagao za regionalizaciju Ukrajine,izgubio na ponovljenim izborima od svog imenjaka Juščenka, eksponenta zapadnih sila koji ga je prethodno optužio za izbornu prevaru.
A drugi put, 2007. godine, kada je Juščenko raspustio Janukovičevu vladu pod izgovorom ugrožene nacionalne bezbednosti i raspisao vanredne izbore na kojima su pro-zapadne opcije osvojile „tesnu“ većinu u parlamentu i formirale novu vladu.
Usled razočarenja Ukrajinaca u rad pro-zapadnih opcija, Janukovič se vratio na vlast, da bi 2014. bio zbačen nakon odbijanja da potpiše sporazum o pridruživanju EU tokom masovnih protesta pod nazivom „Evro-majdan“, koje je Petrović nazvao sramnom pravarom pučem, budući da su se demonstranti čak sukobili sa specijalnim jedinicama policije, ali i. „Posle tih demonstracija, ministri spoljnih poslova Francuske, Nemačke i Poljske postigli da dođe do kompromisa, da se predsednički izbori održe tri meseca ranije i da se povuku specijalci Berkuta sa ulice, a da se ovi povuku od nasilnih demonstracija.
Čim su to dogovorili i povukli se specijalci, ovi drugi su nasiljem uzeli Vrhovnu Radu (parlamet), pretukli su predsednika parlameta Ribača, nateravši ga da potpiše ostavku.“ Janukovič je nakon tih događaja pobegao u Harkov, nakon čega je usledio talas demonstracija miliona pro-ruski nastrojenih građana.
Na primedbu Vukadinovića o ponašanju Rusije u svim tim događajima, Petrović je priznao da „Rusija vuče čudne poteze“. Nakon masakra u Odesi, kada su anti-ruski neo-nacisti zapalili Dom sindikata u kojem su se krili pro-ruski demonstranti, umesto da se umeša i pozove međunarodnu zajednicu da učini isto, „Rusija uzima Krim i čeka predsedničke izbore, pošto nema nikakve vlasti, sve je srušeno. Postoje samo pučisti u Kijevu…
Tri pro-ruska kandidata su oni pretukli. Moskva je priznala pobednika tih izbora Porošenka, uprkos tome što nije imao 50%+1 glasova“, tvrdi Petrović, karakterišući taj čin kao „čudan i delikatan potez“.
3. „Moje skromno mišljenje je da iz godine u godinu Putin ide ka nekom hepi endu za Rusiju, a istorija će reći da li je pravio neke trule kompromise ovih par decenija“
Ubrzo nakon, usledilo je i ocepljenje pro-ruskih oblasti na istoku Ukrajine, Donjecka i Luganska, i rat manjih razmera koji se tamo vodio sve do nedavne ruske intervencije, a mnoge političke figure naklonjene Rusiji su proterane i/ili lustrirane.
Prema Petrovićevom mišljenju, to je bio pravi trenutak da u Ukrajini intervenišu vojske Zajednice nezavisnih država (komonvelt post-sovjetskih zemalja), te da se stane u zaštitu stanovništva koje govori Ruski jezik. „Neka dođu i trupe NATO, da zajedno nadgledamo neke demokratske izbore… Umesto toga, Rusija se držala defanzivno.
Ajde, pomogli su Donjeck i Lugansk da se ne ugase, ugasili bi se bez podrške.“ Petrović je rekao da nije dostupno dovoljno informacija da bi se analiza kompletirala, te da je Putin ili pogrešio, ili je po sredi šira i dugoročnija strategija o kojoj se teško može spekulisati usled vela misterije koja obavija rad ruskog državnog vrha.
Na osnovu svog iskustva Rusije, i kako kaže –svedočenja njenog napretka iz godine u godinu, Petrović je zaključio da je Putin „antiglobalistički ruski nacionalista koji toliko vešto dribla, i daje ustupke i kupuje vreme… Možda negde daje i konja i topa i žrtvuje (…) Moje skromno mišljenje je da iz godine u godinu on ide ka nekom hepi endu za Rusiju, a istorija će reći da li je on pravio neke trule kompromise ovih par decenija, što se tiče Ukrajine.
Mislim da je on sada dobio partiju na jedan vratoloman način.“ Petrović je putinovo odlaganje da deluje po ovom pitanju branio mogućnošću da Rusija 2014. nije mogla da priuštiratovanje, odnosno njegove posledice u vidu sankcija Zapadnog sveta, već je bilo potrebno ojačati i prilagoditi prvredu, dodatno unaprediti vojsku i približiti se Kini kao strateškom partneru.
Komentarišući situaciju od dolaska Zelenskog na vlast u Ukrajini, Petrović je primetio da je ovaj bivši komičar i producent isprva vodio politiku otopljavanja odnosa prema Rusiji, potezima kao što je i nagoveštaj lustracije političara iz Porošenkove ere, deblokada Jandeksa (Ruskog ekvivalenta Gugla) i dobra saradnja sa pro-ruskim elementima, da bi od dolaska Bajdena na vlast u SAD priča dobila nagli zaokret. „Od tada je Ruski zabranjen kao drugi zvanični jezik na Jugoistoku, a zabranjena upotreba tog jezika u kafićima, restoranima, frizerskim salonima i sportskim rekreativnim centrima. Aa ukinute su i tri pro-ruske televizije.“
4. „Ne verujem da će se Rusi odlučiti za aneksije, jer to im nije ni potrebno. Ukrajina neutralna i federalizovana“
Upitan za mišljenje o tome šta bi bilo rešenje ukrajinske krize i kako bi se ona mogla okončati, Politikolog je rekao: „Jedinstvena Ukrajina, ali van NATO-a, dakle neutralna, i federalizovana, gde je ovaj pro-ruski jugoistok jedna federalna jedinica…
Da li će ostatak biti jedna, da li će se Galicija izdvojiti kao posebna federalna jedinica, to je manje birtno. Vi imate taj pro-ruski deo kao krajinu u Hrvatskoj ili kao Republiku Srpsku kao jednu celinu, koja je međunarodno priznata da se to ne može poništiti preko noći… E sad, da li će Donjeck i Lugansk u celoj svojoj veličini, bit deo Jugoistoka, ili će oni imati dodatnu autonomuju – možda konfederalni status – to ćemo videti sledećih dana. (…)
Ne verujem da će se Rusi odlučiti za aneksije, jer to im nije ni potrebno.“ Patrović je pomenuo da čak i u tom slučaju postoji mogućnost da zapadni deo Ukrajine ne prizna sporazum koji bi podrazumevao navedena rešenja, te bi se oružani sukob mogao i nastaviti, budući da tamo postoje značajni centri moći sa sopstvenim potencijalnim ratnim kapacitetima.
5. „Možda bi bilo pravilnije reći da je Vučić kameleon prema svom narodu preko ponašanja i medija, a marioneta atlantističkih centara moći. Svi imamo razloga da budemo nezadovoljni“
Suočen od domaćina sa „argumentom“ velikog broja pristalica i branitelja Aleksandra Vučića koji tvrde kako – baš poput Putina – i trenutni predsednik Srbije takođe „radi na ojačavanju srpske pozicije, privrede i vojske“, Petrović kaže da je reč samo o prividu, te da je Vučićeva ekonomska politika „potpuno promašena“, a demografsko socijalna – „katastrofalna“.
„Vladavina Aleksandra Vučića se odvija u periodu promene odnosa snaga u svetskom poretku. Ono što je najmanje diskutabilno, a najomiljenija je tema u blokiranim medijima u Srbiji jeste spoljna politika Srbije.
Po Petroviću, spoljna politika je, zapravo, najmanje sporan deo politike vlasti koju personifikuje Aleksandar Vučić, jer „uz sve propuste koje možemo tu naći i sve pohvale koje možemo eventualno dati, ona nema tolike posledice ni na stabilnost zemlje ni na našu snagu“, kaže Petrović.
Suština promašenosti politike Aleksandra Vučića jeste ka unutra. Pre svega, na ekonomsko-socijalnom planu i u pozicijama državotvorne politike. (…)Možda bi bilo pravilnije reći da je on kameleon prema svom narodu preko ponašanja i medija, a marioneta atlantističkih centara moći.“, rekao je Petrović, i dodao da je Rusija jedna moćna država, a da Putin skriva poteze, ali su rezultati očigledni.
„A suština politike Aleksandra Vučića je u prikrivanju, kao u nekom rijalitiju zamagljenom, samih rezultata te politike. I drugo, najvažnije u svemu: Na kraju, kroz tu maglu, svako od nas sedam miliona vidi pojavne elemente te politike u sopstvenoj krizi i propadanju. Svi imamo razloga da budemo nezadovoljni.“
6. „Beograd na vodi“ kao Potemkinovo selo – „spolja gladac, a iznutra jadac“
Pre nego što je preduzeo takvu politiku („koja je dobrim delom izdaja elementarnih interesa građana ove zemlje“), Vučić se debelo obezbedio i potrudio da to bude sakriveno, kaže Petrović. I kao jedno od Vučićevih reprezentativnih „Potemkinovih sela“ navodi „Beograd na vodi“, za koji kaže da je „spolja gladac, a iznutra jadac“. (…) Čitava ta režimska politika istrajava i svodi se na to da se sve prikaže što lepšim u odnosu na stvarno stanje“, zaključuje Dragan Petrović.
Na našem “Telegram” kanalu možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
(NSPM)
