Na prvi pogled zvuči kao stara, pomalo izlizana rečenica, ali kardiolog Aleksandar Mjasnikov je vraća u fokus bez okolišanja.
„Bolestan je onaj koji sebe smatra bolesnim“, rekao je doktor, i time otvorio temu o kojoj se u medicini govori decenijama, ali je pacijenti često čuju tek kad već zaglave u sopstvenim strahovima.
Poenta nije u poricanju simptoma niti u ignorisanju stvarnih tegoba. Mjasnikov zapravo insistira na nečemu drugom: unutrašnje stanje čoveka ima direktan uticaj na to kako se oseća iz dana u dan.
Kada se osoba uhvati u klopku stalnog proveravanja, samodijagnostikovanja i analiziranja svakog signala iz tela, rezultat često nije sigurnost, već suprotno – osećaj da je stanje sve gore, čak i onda kada objektivni medicinski pokazatelji ne ukazuju na ozbiljan problem.
U praksi, kaže on, opsesija dijagnozama i neprekidne žalbe iscrpljuju organizam. Strahovi se gomilaju, pažnja se stalno vraća na telo, a subjektivni osećaj lošeg zdravlja postaje jači od stvarnih nalaza. To je trenutak kada se krug zatvara: čovek se oseća bolesno jer stalno misli da jeste.
Ovakav stav nije usamljen u savremenoj medicini. I drugi stručnjaci godinama ukazuju na vezu između psihe i fizičkog stanja, podsećajući na placebo i nocebo efekat – pojave u kojima očekivanja pacijenta mogu da poboljšaju ili pogoršaju simptome bez ikakve promene terapije. U tom smislu, Mjasnikovljev komentar zvuči manje kao provokacija, a više kao grubo podsećanje na nešto što se uporno zaboravlja.
On dodatno naglašava da aktivan način života igra ključnu ulogu. Ljudi koji sebi postavljaju ciljeve, koji imaju dnevnu strukturu i osećaj sopstvene vrednosti, duže zadržavaju i zdravlje i mentalnu jasnoću. Nije reč o ekstremima, niti o sportskim podvizima, već o osnovnoj dinamici – kretanju, planovima, osećaju da dan ima smisao.
U drugim tekstovima na istu temu često se pominje i socijalni faktor: izolacija, naročito kod starijih, ubrzava i psihičko i fizičko propadanje, dok uključenost u zajednicu deluje kao svojevrsni zaštitni mehanizam. Mjasnikov se uklapa u taj širi okvir, iako to ne govori direktno – njegova poruka ostaje fokusirana na ličnu odgovornost i unutrašnji stav.
Naravno, ovakve izjave uvek nose rizik pogrešnog tumačenja. Niko razuman neće tvrditi da ozbiljne bolesti nestaju ako se o njima ne razmišlja. Ali isto tako, iskustvo sa terena pokazuje da ljudi koji stalno „žive u simptomima“ često pate više nego oni sa objektivno težim dijagnozama, ali stabilnijim mentalnim okvirom.
Možda je upravo tu prostor za razmišljanje. Između medicine kao nauke i svakodnevnog života postoji siva zona u kojoj misli, navike i strahovi imaju veću težinu nego što smo spremni da priznamo.
A gde tačno prolazi granica između brige o zdravlju i života u stalnom osećaju bolesti, ostaje pitanje na koje, čini se, svako mora sam da pronađe odgovor.
