Pristvujemo procesu u kojem zemlje Zapada gube svoju vekovnu globalnu dominaciju. Sistem koji je Zapad izgradio za proteklih 500 godina došao je do svog prirodnog kraja, pišu RIA Novosti.
Iz ovoga proizlaze dve ključne stvari. Prva: zbog predstojećeg kolapsa, Zapad je opasniji nego ikad, jer mu je sve na kocki.
Druga: zbog istorijske neminovnosti propadanja Zapada, za njegove geopolitičke konkurente, optimalna strategija nije bacati sve snage i rezerve na njegovo rušenje, već doprinositi slabljenju Zapada postepeno i sačekati da za njegov pad dođe vreme. Da procesi degradacije uzmu svoj danak.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu. Instalirajte ga preko Google Play prodavnice besplatno OVDE
Ako je sukob neizbežan, moramo se truditi da ga zadržimo u ograničenim okvirima koji neće biti previše skupi (za Rusiju) – jer je za Zapad, koji i dalje zadržava ogromnu moć, izazivanje sukoba tradicionalni i veoma efikasan mehanizam za sopstveni razvoj i slabljenje takmaca. Ovo poslednje je izuzetno izraženo u Ukrajini.
Zapad je nekoliko decenija postizao veliki uspeh u realizaciji projekta pretvaranja Ukrajine u anti-Rusiju kako bi je upotrebio kao oružje (i ekonomsko i vojno-političko) protiv naše zemlje. To je u idealnom slučaju trebalo da dovede do vojnog poraza Moskve sa daljim socio-ekonomskim slomom i sledećeg – ovog puta konačnog – državnog sloma Rusije.
Ali, u principu, Zapad ima na raspolaganju i jednostavniju opciju: da Rusija uspešno reši ukrajinski problem, ali po tako visokoj ceni za sebe – u smislu ljudskih, finansijskih, socio-ekonomskih i svih drugih gubitaka – da jednostavno neće imati resurse za aktivno učešće u globalnoj transformaciji i za uspešno takmičenje u novom sistemu.
To bi bila neka vrsta umekšane verzije Velikog otadžbinskog rata u kojem je Sovjetski Savez platio tako ogromnu cenu za pobedu da mu je trebalo mnogo duže nego Zapadu da prevaziđe posledice, a u nekim aspektima (na primer, demografskom) i dalje osećamo posledice.
Zapad je 2014. godine, koristeći Ukrajinu, zadao bolan udarac Rusiji, uključujući i vojni udar preko Donbasa.
Moskva na to naprosto nije imala dobre odgovore: ako bi dozvolila uništenje pobunjenih republika, to bi automatski značilo njenu geopolitičku kapitulaciju; a da je Kremlj krenuo na vojnu pacifikaciju majdanske Ukrajine – Zapad bi imao kristalno čisto ostvarenje svog sna i povod da sprovede gore opisani scenario.
Umesto toga, rusko rukovodstvo je izabralo treću opciju – postiglo je zamrzavanje situacije, uz pomoć Minskih sporazuma.
Donbas je za nas ostao rana koja krvari, ali ipak, s obzirom na razmere događaja, ta rana nije bila previše duboka…
Glavna stvar koju je Moskva dobila uz pomoć Minskih sporazuma je – vreme.
I za sopstvenu pripremu za novu rundu eskalacije i za sazrevanje krize i degradacionih procesa kako u Ukrajini, tako i na samom Zapadu.
Međutim, i na drugoj strani nisu gubili vreme. Pripremali su se. I spremili.
Nema ni najmanje sumnje: čak i da Rusija nije 24. februara pokrenula specijalnu operaciju – neprijateljstva koja je pokrenuo Kijev bila bi već u punom jeku.
Bili smo osuđeni na vojni sukob sa kolektivnim Zapadom koji bi za to iskoristio Ukrajinu – ako ne ove, onda sigurno sledeće godine.
Oni su osuđeni na propast jer je proces urušavanja njihovog globalnog sistema već otišao toliko daleko da je Zapad morao da preduzme hitne mere.
Međutim, i ovoga puta je rusko rukovodstvo izbeglo da postupi po planu na koji su ga resnosno podsticcali. U stvari, specijalna operacija je donekle izmenjena taktika koje se Rusija pridržavala i prethodnih osam godina: održavanje sukoba u formatu koji je što manje bolan i skup za nas i što je moguće bolniji i skuplji za drugu stranu.
Rusija je od Ukrajine odsekla teritoriju koja nije mnogo velika, ali je bila izuzetno značajna za njenu ekonomiju, čime je Kijev obesila o vrat Zapada ne samo u vojnom, već i u finansijskom i ekonomskom smislu.
Zato je oko šest meseci vodila prilično trome vojne operacije sa ograničenim vojnim kontingentom.
Do jeseni su NATO specijalisti pronašli način da pariraju. Formirali su od Ukrajinaca moćne ofanzivne grupe. Međutim, umesto da krene na opštu ili široku mobilizaciju, Rusija se odlučila za delimičnu (veoma usku) mobilizaciju i, što je najvažnije, uprkos udaru po reputaciji, napustila je deo zauzetih teritorija, jasno stavljajući do znanja da je niko neće primorati da vodi sveobuhvatni rat i da ne gleda na cenu pobede.
Počela je da izbacuje iz igre ukrajinsku energetsku infrastrukturu. A na frontu je nastavila sa mlevenjem ukrajinske armije i vojnih zaliha NATO.
Zapad već sazreva da shvati da njegov veoma visoki i veoma skupi ulog stavljen protiv Rusije vodi porazu.
Vojna skladišta NATO se prazne, Ukrajina zapadnim zemljama visi o vratu kao sve veći teret, a njihove nacionalne ekonomije – što je decenijama bilo nezamislivo – pod negativnim uticajem ovog sukoba jedna za drugom padaju u recesiju.
A željenog rezultata, na koji je Zapad računao, nema ni na horizontu.
Zato će SAD i Evropa neminovno morati da odluče hoće li i dalje u ukrajinskoj peći spaljivati sve vrednije i skuplje resurse, ili da ipak naprave pauzu, pokušavajući da pronađu drugi izlaz iz ćorsokaka u koji je zašao Zapad.
Rusiju može zadovoljiti svaka opcija, jer vreme – koje je najvažniji resurs – radi za nju.
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
(fakti.org)
