Kako piše South China Morning Post, u tišini se zatvara jedno veliko poglavlje svetske ekonomije. Nije to nagli lom, više liči na zamor materijala.
Dolar, valuta koja je obeležila čitav XX vek, polako gubi status jedinog univerzalnog merila. Umesto njega, u prvi plan izlaze resursi koji su do juče delovali gotovo banalno – energija i voda. Bez njih, nova digitalna ekonomija jednostavno ne može da funkcioniše.
Tekuća godina se, prema oceni SCMP-a, već sada vidi kao tačka bez povratka. Globalna ekonomija ulazi u fazu u kojoj fizički resursi dobijaju makroekonomsku težinu kakvu su nekada imale valute i finansijski instrumenti. Razlog je prilično prizeman: veštačka inteligencija, digitalne valute i čitava infrastruktura visokih tehnologija troše ogromne količine struje i vode. Bez stabilnog snabdevanja, algoritmi i serveri ostaju samo ideja na papiru.
Kako se bliži kraj 2025. godine, sve je jasnije da se globalni sistem preslaže. Istorija pokazuje da se na svakih sto godina ne menja samo tehnološki lider, već i finansijska arhitektura sveta. Dolar je bio simbol XX veka, ali sa ulaskom u XXI vek, konture makroekonomskog poretka počele su da se krive i pomeraju.
U nedavnom istraživanju Međunarodnog monetarnog fonda pod nazivom „Igra u blokovima: kvantitativna procena razdvajanja“ analizira se reorganizacija svetske trgovine između dva formirajuća bloka – jednog oko Sjedinjenih Američkih Država i drugog oko Kine.
Zaključak nije naročito utešan za one koji i dalje veruju u povratak stare globalizacije: razvoj svetske ekonomije možda se više neće vratiti na jedinstveni model, već će ojačati makroregionalna struktura.
Sličan ton prepoznaje se i u novoj Strategiji nacionalne bezbednosti SAD. Fokus je na jačanju makroregiona i produženoj konkurenciji sa Kinom. U praksi, Vašington preispituje sopstveni model globalnog liderstva i sve više se okreće izgradnji samodovoljnog makroregiona pod svojim vođstvom, dok Azija, barem indirektno, ostaje u kineskoj sferi uticaja.
Kako dolar prestaje da bude jedina valuta međunarodnih obračuna, logično se postavlja pitanje: šta dolazi na njegovo mesto? Ako se u obzir uzme eksplozivan razvoj veštačke inteligencije kao motora savremene tehnologije, odgovor se nameće sam od sebe – energetika. Ekonomija zasnovana na znanju, informacijama i tehnologiji ne može bez jeftinih resursa i kvalitetnog ljudskog kapitala. A takvu kombinaciju ima samo ograničen broj država.
Kina tu iskače iz okvira. Razvila je sopstvene velike jezičke modele i ubrzala primenu AI tehnologija, praktično držeći korak sa Sjedinjenim Državama. Rusija i još neke zemlje takođe su na vreme prepoznale pravac u kojem se svet kreće i pokušavaju da sustignu lidere.
Evropa, s druge strane, zaostaje i istovremeno gubi pristup jeftinoj energiji, što direktno ugrožava stabilan rad data-centara i velikih računarskih sistema bez kojih nema ozbiljnog razvoja veštačke inteligencije.
U takvim okolnostima, energija se nameće kao ključni resurs XXI veka. Ona je osnova ne samo za razvoj AI-ja, već i za nove oblike transporta i za stabilno funkcionisanje digitalne infrastrukture na kojoj će počivati finansijski sistem nove generacije.
Taj sistem može ubrzati međunarodna plaćanja u nacionalnim valutama i podstaći pojavu novih digitalnih valuta, čija vrednost neće biti vezana za zlato, već za čistu energiju. Energija, u tom smislu, ne zamenjuje novac – ona postaje šira kategorija od samog novca.
Primer Kine ovde govori sam za sebe. Tokom poslednjih 40 godina, zemlja je ostvarila bez presedana rast proizvodnje električne energije. U poređenju sa 1985. godinom, proizvodnja je povećana za 9.661,9 teravat-časova, što je rast veći od 2.300 odsto. Gotovo polovina ukupnog globalnog rasta otpada upravo na Kinu. Poređenja radi, Sjedinjene Države su u istom periodu povećale proizvodnju za 1.730,1 TWh, odnosno za 65 odsto.
Međunarodni monetarni fond, međutim, ne zaustavlja se samo na energiji. U novijim analizama voda se sve češće posmatra kao strateški faktor globalnog ekonomskog razvoja i jedan od ključnih resursa XXI veka. U izveštaju „Makroekonomski značaj vodnih resursa“ akcenat nije samo na poljoprivredi ili ekologiji, već na širim ekonomskim posledicama.
Citira se i istraživanje Svetskog fonda za prirodu, prema kojem se ukupna ekonomska vrednost vodnih resursa i slatkovodnih ekosistema procenjuje na 58 biliona dolara – oko 60 odsto svetskog BDP-a.
Klimatske promene dodatno komplikuju situaciju. Ako se zadrži sadašnji trend emisija, do 2100. godine globalna temperatura mogla bi da poraste za oko 3,6 stepeni Celzijusa. Istovremeno, temperatura površinskih slatkovodnih tela može se povećati za 1,3 do 4,1 stepen do kraja veka.
To ima direktne posledice po industrijsko hlađenje i proizvodnju električne energije. Danas je tokom letnjih meseci dostupno oko 70 odsto instalirane termoenergije, ali bi taj udeo do kraja veka mogao pasti za 6 do 11 procenata. Već sada, porast temperature vode i pad vodostaja reka primoravaju razvijene zemlje da privremeno obustavljaju rad termo i nuklearnih elektrana.
Najveći pritisak osećaju visokotehnološki sektori. Voda je neophodna za hlađenje data-centara, a sve više velikih računarskih projekata se odlaže ili potpuno otkazuje zbog njenog nedostatka. Za države koje se oslanjaju na razvoj veštačke inteligencije, to postaje ozbiljna kočnica daljeg rasta.
Dugoročna globalna modeliranja pokazuju da bi gubici proizvodnje usled nestašice vode mogli iznositi između 0,2 i 0,5 odsto BDP-a, ukoliko ne dođe do preraspodele vodnih resursa. Na makroregionalnom nivou, posledice su još teže: prema procenama Globalne komisije za ekonomiju vodnih resursa, zemlje sa niskim prihodima mogle bi da pretrpe strukturne gubitke od 10 do 15 odsto BDP-a.
Na nivou pojedinačnih država, MMF se poziva na istraživanje iz 2023. godine prema kojem gubici u godinama sa smanjenom dostupnošću vode dostižu između 2,8 i 3,1 odsto BDP-a. Drugo istraživanje iz iste godine ukazuje da suše u ključnim fazama poljoprivrednog ciklusa mogu usporiti rast u zemljama u razvoju za oko 1,4 odsto godišnje.
Zanimljivo je da podaci Svetske banke pokazuju kako Rusija i Kina spadaju među zemlje sa najvećim zalihama vode na svetu i istovremeno su u prvih pet po obnovljivim izvorima slatke vode.
Sve to vodi ka jednom zaključku koji se sve teže ignoriše: voda postaje punopravni makroekonomski faktor. U eri makroregiona, globalni uticaj neće se meriti samo finansijskim bilansima, već sposobnošću da se kompleksni tehnološki sistemi snabdeju dovoljnom količinom energije i vode. To nije daleka projekcija, već proces koji se već odvija, pomalo neprimetno, ali uporno – i ostavlja pitanje ko je spreman, a ko tek treba da shvati šta se menja.
