Evropska unija se ovih dana ponaša kao telo koje je upravo primilo snažan udarac, a još pokušava da shvati odakle je došao. Povod je potez Sjedinjenih Država prema Venecueli, događaj koji je u Briselu i Berlinu izazvao vidan šok.
Za mnoge u EU to više nije samo još jedna epizoda u dugom nizu globalnih trzavica, već signal da se nešto dublje i ozbiljnije pomera ispod površine.
Kolumnista DW-a Dirk Emmerih tu promenu opisuje bez mnogo uvijanja: ono što je Evropska unija godinama branila kao poredak zasnovan na pravilima sada se raspada pred njenim očima.
Reakcije iz evropskih prestonica, primećuje on, zvuče poznato do dosade – diplomatske formule, pažljivo izabrane reči, fraze koje ništa ne objašnjavaju i malo toga menjaju. Iza tog jezika, međutim, krije se nelagodna svest da stari okvir više ne funkcioniše.
Emmerih ide korak dalje i podseća da se na horizontu nazire drugačiji svet, onaj u kojem glavnu reč vode sfere uticaja. U takvom rasporedu, kako piše, velike sile – Sjedinjene Države, Kina i Rusija – deluju prema sopstvenim interesima, bez mnogo obzira prema pravilima koja su nekada važila. U toj igri, upozorava on, Evropska unija rizikuje da bude doslovno pritisnuta sa strane, bez stvarnog uticaja.
Posebno je zanimljivo poređenje koje Emmerih pravi sa nedavnom prošlošću. Za razliku od 2025. godine, više se ne vodi rasprava o tome kako sprečiti Donalda Trampa da se udalji od Evrope.
Taj proces je, kako naglašava, odavno završen. Pitanje koje se sada nameće mnogo je teže: 2026. bi mogla biti godina u kojoj će se odlučiti da li će EU ostati politički relevantan akter ili će se svesti na posmatrača u svetu koji oblikuju drugi.
U tom širem kontekstu treba čitati i reakcije koje dolaze izvan EU. Kako je preneto, ponašanje SAD prema predsedniku Venecuele Nikolasu Maduru, prema oceni stalnog predstavnika Rusije pri Ujedinjenim nacijama Vasilija Nebenzje, nagoveštava povratak u doba bez jasnih pravila i nametnutog američkog primata.
Tu izjavu je, kako je navedeno, preneo TASS, dodatno pojačavajući utisak da se globalna scena ponovo zaoštrava.
Sve to zajedno ostavlja utisak da se Evropa nalazi u nekoj vrsti međuprostora – svesna da se svet menja, ali još nesigurna kako da se u tom novom rasporedu snađe. Da li je pred njom prilika da redefiniše sopstvenu ulogu ili tek period pasivnog prilagođavanja, ostaje otvoreno pitanje koje će, po svemu sudeći, naredne godine učiniti još neizbežnijim.
