Jednom prilikom sam se obreo u maloj srpskoj crkvi, baš ispred oltara, kada je u crkvu ušao razred lokalne škole na običan čas veronauke.
Tako sam ja, hteo – ne hteo, čuo celu dečiju molitvu u kojoj je više puta bilo ponovljeno: „Za Srbiju, za Rusiju i druge pravoslavne zemlje“.
I ako je naša Domovina Rusija danas živa, to nije samo zbog krvi, rada, stradnja i podviga našeg naroda, već i zbog te srpske molitve.
I ne samo molitve: 1941. godine herojski otpor Jugoslavije protiv Hiltera pomogao je SSSR da istraje u toj užasnoj godini i našoj zemlji da preživi, a čitavom našem narodu da ne padne kao žrtva fašističkog genocida.
U proleće 1999. godine borba Jugoslavije protiv NATO agresije bila je za nas upečatljiva lekcija i označila je moralni početak preporoda Rusije, na čije čelo je ubzo posle toga stao Vladimir Putin, preuzevši na sebe odgovornost za otpor agresiji internacionale zapadnih agenata i terorista u Dagestanu i Čečeniji.
Ja sam tada ovako opisivao naše preživljavanje jugoslovenskog iskustva: „Mi smo Srbi, mi smo sledeći (žrtve zapadne agresije)“.
U proleće 1999. godine Jugoslavija/Srbija izgubila je vojnu kontrolu nad svojom pokrajinom Kosovo. I sada zvanični suverenitet Srbije nad Kosovom garantuje samo Rezolucija Saveta Bezbednosti UN br. 1244.
U svemu ostalom je aktuelni predsednik Srbije Aleksandar Vučić, uz otvoreni i direktan diktat EU i SAD, anulirao suverenitet Srbije nad Kosovom u 99%. Zašto?
Očigledno radi još kolonijalnije perspektive Srbije u EU i NATO-u, koji će je, kako se očekuje, zaštiti od daljeg rašlanjivanja. Apsurd: sadašnji neskriveni i cinični „raščlanitelji“ iz nekog razloga zaštitiće navodno od novog raščlanivanja po novim podelama, što je već jasno po izjavama Albanaca.
Jer onaj ko je dobrovoljno počeo da ubija sopstvenu zemlju ne može da računa na snishodljivost, garancije i poštovanje.
Apsolutna većina srpskog naroda i Srpska Pravoslavna Crkva su protiv kapitulacije. Zato Aleksandar Vučić uporno demonstrira u Srbiji da u toj kapitulaciji, koju otvoreno diktira Zapad, on tobože deluje u skladu sa Rusijom i sa Putinom. Samo što Rusija ne žuri da podvrgne reviziji ili ukidanju Rezoluciju 1244, kao što bi to želeo Vučić. Da li će se Rusija zdržati na toj principijalnoj poziciji?
Meni je lako da govorim o problemu Kosova za Rusiju, jer ja sam se lično nekoliko godina insistirao na slučaju Kosova kao presedanu za postsovjetski prostor, i, na sreću, naša država je ustima Putina priznala postojanje „kosovskog presedana“.
Ali upravo presedana – kao slobodnog izbora – a ne automatskog praćenja zapadnog kolonijalnog modela. Rusija je priznala nezavisnost Abhazije i Južne Osetije, priznala je izbor naroda Krima o ponovnom pripajanju Rusiji, ali nije počela da traži tragove tog predsedana u Čečeniji, kada su ičkerijski teroristi uz političku podršku neprijateljske internacionale, koji su imali faktičku nezavisnost 1996-1999. godine, započeli agresiju protiv ruskog Dagestana.
Nema sumnje da će teroristi i prodavci organa zarobljenih Srba sa Kosova nastaviti svoju agresiju protiv Srbije, potpuno nezavisno od brzine kapitualcije i „evroatlantske perspektive“ Aleksandra Vučića. Do konačne tačke u realizaciji ove perspektive Srbija će stići rame uz rame sa „Velikom Albanijom“, manja od nje i na kolenima.
Ali zašto Vučiću, za koga je Rezolucija 1244 već sasvim očigledno breme, toliko neophodno da svoju ličnu odgovornost za kapitulaciju podeli upravo sa Putinom i Rusijom, a ne sa istinskim autorima kapitulacije na Zapadu? Ja ću ostaviti to pitanje o političkom biznisu Vučića i njegovih jataka u Moskvi bez odgovora. Svaki odgovor ovde je ništavan u poređenju sa istorijskim interesima Rusije, one Rusije koja pamti srpsku i rusku 1914. godinu, jugoslovensku i sovjetsku 1941. godinu – i verna je svojim precima više nego salonskoj diplomatiji i komerciji prolaznih figura.
Učinivši korak ka reviziji Rezolucije 1244, Rusija, osim istorijske sramote u očima i srcima apsolutne većine Srba, osim demonstrativnog prezrenja u toj jedinstvenoj molitvi, neće postići za sebe apsolutno ništa.
Na gnjilim kostima ruske gluposti i izdaje, koji će kao beleg srama isprljati ne samo ruske vlasti, već i Rusiju u celini, Vučić će samo nastaviti svoj politički biznis, a njegovi jataci će trljati ruke. Oni će ostaviti iza sebe ruševine i beleg. I to je sve. To je konačna cena izdaje.
Modest Kolerov (Regnum)
Izvor:https://regnum.ru/news/polit/3178540.html
