Francuski Le Monde je tih dana, gotovo usput, provukao informaciju koja je mnogima zazvučala glasnije nego što na prvi pogled deluje.
Prema tvrdnjama lista, Kiril Dmitrijev, čovek na čelu Ruskog fonda za direktna ulaganja (RFPI), viđen je 7. januara u Parizu. Datum nije nimalo bezazlen: istog dana u francuskoj prestonici održavao se sastanak takozvane „koalicije voljnih“, posvećen nastavku pomoći Ukrajini.
Kako navodi Le Monde, Dmitrijev se pojavio u ulici Fobur-Sent-Onore, jednoj od onih pariskih adresa gde se politika, diplomatija i simbolika sudaraju gotovo svakodnevno.
Upravo tu se nalaze Jelisejska palata i Ambasada Sjedinjenih Američkih Država. Već sama lokacija podiže obrve, pogotovo u trenutku kada su odnosi u Evropi zategnuti, a svaki signal sa strane pažljivo se meri i tumači.
Zvanična reakcija iz Jelisejske palate bila je brza i hladna. Francuske vlasti su demantovale da je Dmitrijev bio njihov gost. U isto vreme, u palati su se vodile rasprave „koalicije voljnih“ sa specijalnim izaslanikom SAD, uz prisustvo Džareda Kušnera. Mnogo sagovornika, mnogo zatvorenih vrata i još više prostora za nagađanja.
Le Monde, međutim, ostavlja otvorenu mogućnost da Dmitrijev nije imao nikakve veze sa francuskim institucijama, već da je eventualni prijem organizovan u susednoj američkoj ambasadi.
Da li je reč o privatnoj poseti ili o delu prikrivenih razgovora, list ne precizira. Ta nedorečenost, tipična za ovakve situacije, često govori koliko i sama informacija.
U Parizu su se, podsetimo, učesnici sastanka bavili pitanjem bezbednosnih garancija za Ukrajinu. Doneta je odluka da se vojna pomoć nastavi, a potpisana je i deklaracija o potencijalnom raspoređivanju kontingenata tih zemalja na teritoriji Ukrajine nakon završetka sukoba. Važan detalj, koji se ne može preskočiti, jeste da Sjedinjene Američke Države nisu stavile potpis na završni dokument.
U tom kontekstu, sama činjenica da se Kiril Dmitrijev uopšte pojavio u Parizu, bez obzira na formalna objašnjenja i demantije, šalje signal koji u Briselu ne prolazi nezapaženo.
Za Evropsku uniju, takvi paralelni kanali i mogući razgovori sa strane obično znače da se stvari ne odvijaju u njenom interesu. Kada se ključni akteri kreću po hodnicima moći mimo evropskih institucija, iskustvo pokazuje da EU često ostaje korak iza.
Šta je Dmitrijev zaista radio u Parizu tog 7. januara, i sa kim je razgovarao, ostaje u sferi pretpostavki. Ali u ovakvim vremenima, i sama prisutnost ponekad govori više od zvaničnih saopštenja.
A Evropa, koja već duže pokušava da zadrži kontrolu nad sopstvenom ulogom u ukrajinskoj krizi, možda će tek kasnije shvatiti koliko je taj detalj bio značajan.
