Rusija je ponovo postala supersila, ogromno evroazijsko carstvo sa širokim spektrom interesa od Sredozemnog mora i Bliskog istoka do Latinske Amerike, piše Die Welt.
Kako bi rešio globalne probleme Zapad će, pre ili kasnije, morati da ide u Kremlj i bolje je da to učini što je pre moguće, savetuje autor članka, Mihael Šturma.
Poruka Vladimira Putina je jasna: Rusija je opet Rusija, svetska sila na dva kontinenta. Ali, sviđalo se to vama ili ne, moraćemo da idemo u Moskvu kako bismo svladali opasnosti našeg vremena, piše nemački politolog.
[adsenseyu1]
“Kada ruski predsednik Vladimir Putin zvanično zakaže prijem funkcionera u staroj tvrđavi u Kremlju, u tom svečanom trenutku zavlada osećaj da je vreme stalo i da se svečanost odvija prema protokolu carskih vremena. Uniforme blistaju, zlatne epolete sjaje, a kadeti u uniformama, kao da su pozajmljeni iz pozorišta, otvaraju velika dvostruka vrata koja sežu do plafona”, piše Šturma na stranicama Die Welta.
Odmerenim korakom se Car kreće prema kameri. Odabrana publika ga pozdravlja dugotrajnim aplauzom i na trenutak zaboravlja sve nedaće koje su Rusija i Rusi iskusili u poslednjih 100 godina.
Poruka ostatku sveta je više nego očigledna, navodi autor: “Rusija je ponovo postala Rusija, supersila na dva kontinenta, ogromno evroazijsko carstvo sa širokim spektrom interesa od Sredozemnog mora i Bliskog istoka do Latinske Amerike, uporište pravoslavlja, Treći Rim.”
U isto vreme, nakon raspada Sovjetskog Saveza, Zapad je imao priliku da izgradi poverenje sa Rusijom, pridonese procesima demokratizacije u zemlji, ali ta šansa je prokockana. NATO je počeo da se širi prema istoku. Rusiji je dodelio mesto u ćošku “nepoverenja i neizvesnosti”, objašnjava Šturma. I na kraju, Kremlj je poručio: “Ili novi poredak ili svet bez reda”.
Ne može se reći da je Zapad, Sjedinjene Američke Države posebno, pokazao višak empatije za Rusiju od pre tri decenije. Ali, za razliku od Hladnog rata, to sada nije akademsko doktorsko pitanje, već pitanje opstanka tehnoloških i industrijskih oblika života na Istoku i Zapadu.
Dugo vremena svet nije bio opasan kao u ovim mesecima. Da bi se izoštrili komparativni standardi, treba se vratiti na dvostruku krizu oko Berlina 1958. i Kube 1962. godine, kada se otvorio ponor i supersile se prestrašile užasa vlastitog kraja.
Ali upravo zato što je situacija tada bila beskrajno opasna, stvoren je paradoks zastrašivanja. Strah je naglašavao da sile, koliko god strateški i ideološki bile razdvojene, mogu preživeti samo zajedno, ili ih uopšte neće biti.
Međutim, povratak na početak nije ni poželjan ni moguć, ali krizna iskustva iz šezdesetih i sedamdesetih godina ne moraju zauvek biti izgubljena, kao kada je nakon ozbiljne krize došlo do upravljanja sukobima i širokog spektra kontrole naoružanja tokom ’80-ih. Ako se ništa ne dogodi, sve se može dogoditi.
[adsenseyu4]
“Evropa, naša zajednička kuća”, rekao je Mihail Gorbačov pre samo četrdeset godina, kada je uveo svoj program reforme i obnove, dok je vodio kampanju za Zapad i podsticao Rusiju na revoluciju odozgo.
Tada su na Zapadu prevladavale sumnje, ali je Rusija, na opštu nevericu svih, napravila najavljeni zaokret prema Zapadu, otvorila arhive, rehabilitovala zarobljenika, sprovela pokušaje demokratizacije, povukla se iz južne Afrike, iz centralne Azije i istočnog Mediterana. Ali je tada ruska “petro država” ostala bez finansijskog kiseonika.
Ono što se isprva činilo kao privremeni pad cena nafte zbog ratova iz ’80-ih na Bliskom istoku, ubrzo se pokazalo kao početak kraja sovjetske vlasti. Možda i kao prilika za demokratsku obnovu Rusije, konstruktivno kroćenje “međusobno osiguranog uništenja” i zajedničko definisanje kontrole velikih ljudskih pitanja.
Ali to se nije dogodilo, ne samo zato što osoblje za planiranje u Vašingtonu nije razumelo šta je na kocki, nego i zato što Evropljani nisu dovoljno upozoravali da Rusija nikada nije tako jaka kao što izgleda, ali nije ni tako slaba.
Proširenje NATO pakta je stvorilo priliku za daleko napredniji svetski poredak, ali je u isto vreme izgubljena Rusija kao i stari neprijatelj i novi poluprijatelj sterana u ćošak organizovanog nepoverenja i dvosmislenosti. U jednom trenutku je iz Kremlja stiglo obaveštenje: “Novi poredak ili svet bez reda”.
Nekada je američki državni sekretar Džordž Šulc upozorio Zapad na nemarnost.
“Rusija je poput ranjenog grizlija. Snažna, nepredvidljiva i dugog pamćenja, rekao je. Zar je pre 20 godina to tako teško bilo razumeti?”, pita se autor.
Ohrana, svemoćna carska tajna policija, preživela je kolaps carstva i zahvaljujući svojoj sposobnosti prilagođavanja ušla u simbiozu sa svojim crvenim naslednikom i njen naslednik NKVD je uspeo da preživi staljinističku tiraniju. Baš kao i KGB, iz kog se pojavio Vladimir Putin, bivši stanovnik Drezdena, a deset godina kasnije čelnik organizacije koju je danas nasledio FSB. To nije jedina tajna služba na ogromnim prostorima Rusije, ali je najaktivnija u održavanju tradicije, ostajući država u državi. To je elitistička, samouverena, tradicionalna, disciplinovana organizacija predana službi. Patriote posebne vrste, polutajni poredak sa strogim propisima. Razumeju li to na Zapadu?”, piše Mihail Šturma.
Hteo to Zapad ili ne, pre ili kasnije će morati da ide u Rusiju, a bolje je da to učini što je pre moguće, savetuje autor. Dve strane nemaju uspostavljene procedure, “tajnu diplomatiju”, ali što je najvažnije, nemaju zajedničko razumevanje strateških pretnji.
Potrebno je oživeti najbolje elemente sistema koji je nastao za vreme Hladnog rata. Prisetite se paradoksa “sigurnog međusobnog uništenja”, koje je pokazalo da uprkos svim razlikama supersile mogu preživeti samo zajedno.
“Problem globalizacije, razvoj digitalnih tehnologija u svim sferama života, širenje područja delovanja na svemir blizu Zemlje, kao i hibridni i kibernetički ratovi nisu apstraktne stvari, nego stvarne pretnje. Ako pravovremeno ne obuzdamo iskušenja i mogućnosti veštačke inteligencije ne iskoristimo zajedničkim naporima, stvari će postati vrlo ozbiljne”, na kraju upozorava autor.
(logicno.com)
