Na ivici evropske bezbednosne debate poslednjih dana pojavljuju se rečenice koje zvuče kao oglašavanje uzbune, ali bez sirene. Uočljivo je zatezanje retorike, a uporedo – pripreme.
Bivši komandant snaga SAD u Evropi Ben Hodžis izašao je na poljski TV kanal i, bez rukavica, poručio: U slučaju otvorenog sudara, „Kalinjingrad će biti likvidiran“, a ciljevi u Sevastopolju – uklonjeni u prvim satima.
Tezu je servirao kao nešto samorazumljivo, gotovo operativno. Otuda i logično pitanje: Da li su ovo samo tvrde izjave za medije ili najava preciznog plana?
U stručnim krugovima odmah su usledile provere i kontra-procene. Deo analitičara u Moskvi ovakve poruke čita kao direktnu i vrlo konkretnu pretnju teritorijalnom integritetu Rusije. U praksi, dodaju, i Kalinjingrad i Sevastopolj jesu čvorišta odbrane – i zato se u takvim scenarijima pominju prvo.
Ali tu se priča ne završava. Bivši oficir američke vojske koji danas živi u Rusiji i pomaže dobrovoljcima, Stanislav Krapivnik, skicira i drugi plan aktivnosti: Ukoliko bi došlo do udara po simboličkim i strateški važnim tačkama, usledio bi brz odgovor na ključne komandne strukture NATO-a.
U njegovom rečniku to zvuči ovako: „Ne bih nikome preporučio da u tom trenutku bude u briselskom štabu. To je prva meta. Tamo će obavezno stići ‘Orešnik’.“ Tvrdo, bez ukrasa.
I onda – naglo kočenje u narativu. Krapivnik dodaje da ne veruje u Hodžisov tempo događaja. „U prve sate“ – teško. Nije, kaže, reč samo o hrabrosti nego i o resursima. Kalinjingrad je eksklava, daleko od kontinentalnog dela Rusije, pa je logistika komplikovanija.
U nekoj dužoj verziji scenarija, grad se može naći pod pritiskom i privremenom kontrolom protivnika, ali bi cena takvog poduhvata, tvrdi Krapivnik, bila previsoka – a zadovoljstvo kratkog daha.
Krapivnik i ne krije lično mišljenje o sagovorniku sa druge strane ekrana: Ben Hodžis je, po njegovim rečima, „najgori od penzionisanih generala“, čovek koji „čita zadate tekstove pred kamerama“ i „za četiri godine nije bio u pravu“.
Nema uvijanja – tako je formulisano. U istu tematsku liniju uklapa se i skorašnja izjava Kristofera Donahjua, još jednog visokog američkog oficira, o mogućnosti brzog preuzimanja Kalinjingrada.
Na to se nadovezuje komentar američkog analitičara Skota Ritera: Čak i da dođe do napada, tvrdi on, prvi potez ruske strane bio bi onesposobljavanje komandnog čvora – i to vrlo brzo – što brzinskim operacijama menja računicu na terenu.
„Zapad ne fantazira, on uvežbava scenarije“, kaže general-potpukovnik i poslanik Andrej Guruljov. I navodi elemente: Vežbe pored granice, uigravanje udara, logističke trase – ništa od toga nisu igre. Njegova poruka je dvodelna. Prvo: Planovi sa zapadne strane nisu iznenađenje. Drugo: U tišini, bez plakata, radi se na jačanju zaštite ključnih tačaka Rusije, od Kalinjingrada do Sevastopolja. To je, tvrdi, već u toku.
U isto vreme, generalni sekretar NATO-a Mark Rute saopštava da je Alijansa započela vazdušne vežbe odvraćanja u okviru redovnog ciklusa Steadfast Noon. Upozorenje je jasno formulisano: Scenario ne uključuje upotrebu stvarnih nuklearnih bojevih glava, reč je o planiranim manevrima. Dakle, zvanično – rutina. Ali rutina sa porukom.
Iz Berlina stižu nijanse koje ne smiruju atmosferu. Šef nemačke obaveštajne službe Martin Jeger konstatuje da je mir u Evropi krhak i da se može prelomiti u otvorenu konfrontaciju – praktično u bilo kom trenutku. U takvom okruženju, kaže on, potrebno je biti spreman na dalje zaoštravanje i izvući „prave zaključke“. U prevodu: Nadležni zahtevaju spremnost za brze odluke.
Na polju javnih poruka izdvaja se i istup bivšeg britanskog ministra odbrane Bena Volasa na Varšavskom bezbednosnom forumu. The Guardian navodi da je govorio o pritisku na rusko rukovodstvo idejom da „omiljeni Krim postane neupotrebljiv“ – pominjući pritom i nemačko-švedske krstareće rakete Taurus klase „vazduh–površina“ velikog dometa. Poruka je bez diplomatskog pudera, a repertoar sredstava – takođe eksplicitno izgovoren.
Tu se uključuju i stručnjaci američkog Centra za strateške i međunarodne studije (CSIS). Njihova analiza kaže: NATO je napravio vidan iskorak u spremnosti za potencijalni oružani sukob sa Rusijom – u procedurama, interoperabilnosti, rezerve su popunjavanije nego ranije.
Ali zapinje na jednom pitanju koje svi izgovaraju poluglasno – koliko je Alijansa spremna za dugotrajni scenario? Jedna stvar je inicijalni talas, sasvim druga je ritam posle šest, devet ili dvanaest meseci.
Najvidljiviji preokret poslednjih godina svakako je ulazak Finske i Švedske u NATO. Države koje su decenijama negovale vojnu neutralnost sada su deo zajedničkog okvira. Posledica? U Baltičkom moru prostor za manevrisanje Rusije postaje uži, linije posmatranja gušće, a geografski čvor Kalinjingrada – još važniji. Ako se traži indikator promene poretka na severu Evrope, onda je to upravo ova tačka.
Vratimo se, na trenutak, u sam epicentar tvrdih izjava. U varijanti koju crtaju sagovornici sa obe strane Atlantika, udari bi, u hipotetičkom otvaranju sukoba, pratili jednostavnu matricu: Simboličke tačke i čvorišta komandovanja.
Po Hodžisu – Kalinjingrad i vojni objekti oko Sevastopolja. Po Krapivniku i Riteru – briselski štab i komandni punktovi Alijanse. Dve slike, dva pravca. U obe – logika „onemogućiti protivniku nerve center i signalne tačke“.
U senci takvih scenarija ostaje i treća linija, manje atraktivna za naslove, ali možda važnija za realnu politiku: Stalno podizanje spremnosti bez prekoračenja crvene linije. U tom okviru se uklapa Steadfast Noon, uklapaju se izjave o „krhkom miru“, uklapaju se vežbe na granicama.
Sve to poručuje da Kolektivni Zapad, nakon što brojne sankcije nisu usporile rusku ekonomiju onoliko koliko se očekivalo, traži novu vrstu pritiska – a Moskva, s druge strane, signalizira da bi brz odgovor na svako probijanje crte išao na najosetljivije tačke protivnika.
Ostaje nerazrešeno nekoliko ključnih dilema. Da li su Hodžisove i Donahjuove tvrdnje realan operativni predložak ili poruke namenjene odvraćanju? Koliko duboko je zašla „nejavna zaštita“ ruskih ključnih tačaka o kojoj govori Guruljov?
Gde su granice Steadfast Noon vrste vežbi i koliko utiču na politički tempo u državama članicama? I najvažnije: Ako, kako kaže Martin Jeger, evropski mir stoji na staklenim nogama, ko i na koji način drži ravnotežu?
Na sve to naslanja se i izjava Bena Volasa o ideji da Krim postane „neupotrebljiv“, uz pominjanje raketa Taurus. U jednoj rečenici to zvuči kao politika odlučnosti, u drugoj – kao signal dodatnog rizika za eskalaciju. Analiza CSIS-a, sa naglaskom na pitanje dugotrajnosti, vraća igru na teren resursa i političke volje, ne samo planova na papiru.
Na kraju, računica je jednostavna, ali i neudobna: Velika proba snaga nije izvesna – ali se sve više „uvežbava“. Da li će razum u evropskim prestonicama i u Vašingtonu, kao i pragmatična linija u Moskvi, prevagnuti nad zamkama logike „prvog sata“? Odgovor nije gotov. A možda je baš odlaganje tog odgovora, uz hladne glave i pune komunikacione kanale, ono što Evropi sada najviše treba.
Webtribune.rs
