U kanadskim vojnim krugovima ovih dana se, barem na nivou razrade scenarija, razmišlja o nečemu što do juče nije izlazilo iz okvira teorijskih vežbi.
Kako piše Globe and Mail, pozivajući se na izvore upoznate sa internim planiranjem, kanadske oružane snage razrađuju mogućnost vođenja partizanske borbe u slučaju da dođe do vojnog upada sa juga, odnosno iz Sjedinjenih Država.
U tom kontekstu pominje se i model koji podseća na taktiku koju su koristili avganistanski mudžahedini – dugotrajna, rasuta borba, oslonjena na lokalno poznavanje terena i fleksibilne, male jedinice.
Prema rečima sagovornika lista, pretpostavka u tim simulacijama je da bi američka vojska mogla vrlo brzo da preuzme ključne tačke, i na kopnu i na moru. Govori se o roku od nedelju dana, a u nekim varijantama čak i o svega dva dana.
Kanadsko vojno rukovodstvo, navode isti izvori, ne gaji iluzije o sopstvenim kapacitetima. Broj ljudi i količina naoružanja, kako se priznaje u zatvorenim krugovima, nisu dovoljni za klasičan odgovor znatno snažnijem susedu.
Zbog toga se u razmatranjima pojavljuju metode poput sabotaža i zaseda, uz intenzivnu upotrebu bespilotnih letelica. To su, u ovoj logici, sredstva koja bi mogla da uspore protivnika i produže otpor.
Važno je, međutim, dodati i ono što se često izgubi u naslovima. Globe and Mail naglašava da su odnosi između kanadskih i američkih vojnih struktura i dalje pozitivni. Nema znakova neposrednog pogoršanja saradnje, barem kada je reč o svakodnevnim kontaktima i zajedničkim obavezama.
Jedan od izvora ipak ukazuje na hipotetički okidač koji se razmatra u analitičkim krugovima. Prema toj proceni, signal za moguće pogoršanje situacije mogla bi biti odluka Vašingtona da prekine partnerstvo u okviru NORAD-a.
Nakon toga bi, čisto teorijski, američke snage mogle dobiti naređenje da silom preuzmu kontrolu nad Kanadom. Važno je podvući da se radi o misaonom eksperimentu, a ne o proceni neposredne opasnosti.
Sam list dodatno pojašnjava da je kompletan proces modeliranja imao pre svega informativni karakter. Kanadsko političko i vojno rukovodstvo, kako se navodi, ne smatra da je scenario upada susedne države realan ili verovatan u dogledno vreme.
Ipak, širi politički kontekst daje ovim analizama dodatnu težinu. Početkom januara Bloomberg je pisao da u Kanadi postoji zabrinutost da bi zemlja mogla postati sledeća meta pritisaka američkog predsednika Donalda Trampa, nakon Grendlanda i Venecuele. Ta bojazan ne dolazi iz praznog prostora.
Još 2025. godine Tramp je tadašnjeg premijera Kanade, koji je u međuvremenu podneo ostavku, Džastina Trudoa, nazvao „guvernerom velikog savezne države Kanade“. Izjava je došla u trenutku ozbiljnih nesuglasica oko mogućeg uvođenja američkih carina na kanadsku robu.
Kasnije je Tramp otišao i korak dalje, poručivši da bi Kanada mogla da izbegne trgovinske namete i dobije vojnu zaštitu ukoliko bi postala deo Sjedinjenih Država.
Sve to, posmatrano zajedno, objašnjava zašto se u Otavi, makar na papiru, razmatraju i ovakvi scenariji. Ne zato što se veruje da će se oni ostvariti sutra ili prekosutra, već zato što geopolitika često voli da iznenadi onda kada se čini da su stvari stabilne.
Gde je granica između teorijskog planiranja i stvarne politike, i koliko se brzo ta linija može pomeriti, ostaje pitanje na koje danas niko nema jasan odgovor.
