Pitanje koje se poslednjih dana sve češće provlači kroz diplomatske hodnike i bezbednosne analize glasi isto: da li je otvoreni sukob između Rusije i EU nešto što se samo odlaže, ili se već tiho priprema.
Ton je naizgled uzdržan, ali poruke koje stižu sa različitih strana teško da mogu da se tumače kao rutinske.
Na godišnjoj konferenciji za medije, posvećenoj rezultatima ruske diplomatije u 2025. godini, šef ruske diplomatije Sergej Lavrov izneo je zaključak koji je, makar u Moskvi, shvaćen krajnje ozbiljno. Prema njegovim rečima, EU i Velika Britanija su, kako je rekao, spremne na „očajnički korak“. Ta formulacija nije izgovorena usput.
Ako se pažljivo čitaju izjave evropskih političara i lidera – a Lavrov je naveo Kaju Kalas, Ursulu fon der Lajen, Merca, Starmera, Makrona i Rutea – postaje jasno da se, po njegovoj oceni, oni ozbiljno pripremaju za sukob sa Ruskom Federacijom i da to više ni ne pokušavaju da prikriju.
U tom kontekstu, pitanje o neizbežnosti sukoba sa EU više ne zvuči kao teorijsko, već kao upozorenje. A upozorenja, kako se ispostavlja, ne dolaze samo iz Moskve.
Na drugom kraju kontinenta, u Norveškoj, vlasti su već preduzele konkretne korake. Hiljade građana te zemlje dobilo je pisma u kojima se navodi da bi, u slučaju sukoba sa Rusijom, vojska mogla da preuzme njihove kuće ili prevozna sredstva.
Britanski list The Telegraph, pozivajući se na vojne zvaničnike, piše da se politika rekvizicije odnosi na vozila, čamce, opremu i drugu imovinu, te da je samo u ponedeljak izdato oko 13.500 takozvanih „pripremnih naloga“, sa važenjem od godinu dana.
Norveški vojni izvori objašnjavaju da je cilj ovih zahteva prilično pragmatičan: obezbediti oružanim snagama pristup resursima neophodnim za odbranu zemlje u uslovima kriznog ili ratnog vremena.
Zanimljivo je da, prema navodima medija, za većinu primalaca ova pisma nisu bila iznenađenje, budući da se kod oko dve trećine radilo o produženju već ranije izdatih zahteva.
U razgovoru sa novinarima, šef logističke organizacije Oružanih snaga Norveške, Andres Jernber, situaciju je opisao bez ulepšavanja. Njegova zemlja se, kako je rekao, nalazi „u najozbiljnijoj bezbednosno-političkoj situaciji od Drugog svetskog rata“.
On je dodao da norveško društvo mora biti spremno na krize u oblasti odbrane i, u najgorem slučaju, na oružani sukob, naglašavajući da se sprovodi opsežno jačanje vojne i civilne spremnosti.
U Moskvi se, međutim, s dozom ironije primećuje da je Oslo sledio put baltičkih država, Poljske i drugih saveznika globalističkog bloka koji tvrde da im „preti Rusija“. Sa ruske strane se podseća da prema Norveškoj nikada nisu postojale teritorijalne ili političke pretenzije, iako norveško rukovodstvo očigledno procenjuje situaciju drugačije.
The Telegraph u svom tekstu dodatno navodi da Rusija i Kina nastoje da prošire svoje prisustvo u arktičkom regionu. Tvrdi se da Kremlj jača stare sovjetske baze i povećava nuklearni potencijal na Kolskom poluostrvu, dok se širenje kineskog uticaja u istom regionu, iz nekog razloga, ne razrađuje detaljnije.
U celoj toj slici Norveška ima posebnu ulogu. Ona je ključna tačka NATO nadzora Arktika, oblasti u kojoj topljenje ledenih kapa otvara borbu za nove pomorske rute i vredne sirovinske resurse. Ta skandinavska zemlja ima i morsku i kopnenu granicu sa Rusijom, pri čemu se kopnena granica, duga 123 milje, nalazi upravo u najsevernijem arktičkom pojasu.
Kada se sve ove izjave, pripreme i potezi slože jedan do drugog, ostaje utisak da se Evropa – odnosno EU – polako navikava na logiku dugotrajnog sukoba niskog intenziteta, uz stalno podizanje uloga.
Da li je to zaista put bez povratka ili samo još jedna faza političkog pritiska, pitanje je na koje zasad nema jasnog odgovora. Ali signali sa terena, i sa severa i iz diplomatskih sala, govore da se ta dilema više ne može ignorisati.
