Zamislite da tamo negde u beskrajnom svemiru postoji neka druga civilizacija koja pokušava da detektuje znake postojanja inteligentnog života.
Ne kroz naučnofantastične prizme, već stvarno – pomoću teleskopa, analizom elektromagnetnih talasa ili hemijskih sastava atmosfere. Koliko daleko bi morali da budu da bi nas zaista „videli“ ili bar primetili da postojimo?
Na ovo pitanje pokušava da odgovori najnovije istraživanje objavljeno u uglednom časopisu The Astronomical Journal. Autori su prečešljali različite tragove koje Zemlja ostavlja u svemiru – i pokušali da izračunaju koliko su ti tragovi uopšte uočljivi.
Radiosignali: naši najglasniji tragovi
Prva stvar koju su naučnici analizirali bili su radio-talasi koje emitujemo već decenijama. I dok bi mnogi pomislili da najveću snagu imaju signali sa NASA-inih svemirskih misija, pokazalo se da su svakodnevni izvori mnogo upadljiviji.
Mobilne mreže, radio-stanice i televizijski toranj šalju neprekidno signale u svemir, i oni, uprkos niskoj pojedinačnoj snazi, zbog svoje masovne prisutnosti stvaraju snažan kolektivni potpis.
Procena kaže: ti signali mogu da budu otkriveni sa udaljenosti do četiri svetlosne godine. To je taman dovoljno da ih eventualno primete stanovnici obližnjeg zvezdanog sistema Alfa Kentauri, ukoliko tamo neko zaista postoji i ima dovoljno osetljive detektore. Nasuprot tome, specijalizovani signali poput onih koje šalju sonde „Vojadžer“ primećuju se tek unutar jedne svetlosne godine.
A onda – dolazi Aresibo
Kao poseban izuzetak izdvojena je slavna opservatorija Aresibo, koja je tokom svog rada bila najsnažniji radio-predajnik koji je čovečanstvo ikada napravilo. Iako je sada srušena, ostavila je u svemiru specifične tragove: svojevremeno je namerno emitovala poruke u svemir u nadi da će ih neko „tamo napolju“ jednog dana čuti.
Računice pokazuju da bi takve poruke, zahvaljujući velikoj snazi i fokusiranosti, mogle da dopru čak do udaljenosti od 12.000 svetlosnih godina. To je već ozbiljan domet – bar na galaktičkoj skali.
Atmosfera: tiha ali sumnjivo veštačka
Naučnici su zatim prešli na drugo moguće sredstvo detekcije – atmosferu. Ako neka civilizacija ima dovoljno dobru opremu, možda bi mogla da registruje hemijske supstance koje ukazuju na industrijsku aktivnost.
Fokus je stavljen na azot-dioksid (NO₂), gas koji se oslobađa tokom rada termoelektrana i raznih industrijskih procesa. Njegova koncentracija bila je najveća oko 1980. godine, pa su istraživači uzeli taj scenario kao referencu.
Međutim, loša vest: čak i pri tom zagađenju, ovaj gas bi mogao da bude detektovan sa svega šest svetlosnih godina udaljenosti. Dakle – opet samo najbliže zvezde. Šta više, sve i da neka napredna civilizacija ima instrumente dovoljno sofisticirane da „osete“ takve gasove, potreban je specifičan ugao osmatranja – i mnogo, mnogo sreće.
Ko nas uopšte može čuti?
Ako se sve sabere, rezultat je jasan: Zemlja jeste u određenoj meri „vidljiva“, ali ne baš naročito glasna.
Naši signali i industrijski otisci imaju mali domet u kosmičkim razmerama. Jedino pravo izuzetno glasno „javljanje“ stiglo je iz Aresiba, i ono putuje kroz galaksiju već decenijama – ali i dalje bez odgovora.
U ovom trenutku, ako neka udaljena civilizacija i postoji, morali bi da budu skoro naši kosmički susedi da bi nas uopšte registrovali. A možda su nas i registrovali, ali baš kao i mi – još uvek se premišljaju da li treba da se jave. Ili jednostavno znaju nešto što mi još ne znamo.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
