Vesti iz Vašingtona ovih dana deluju kao da su ispale iz nekog paralelnog sveta, pa opet – stižu iz zvaničnih kanala. U jednom dahu američki funkcioneri šalju poruke Evropi da vreme udobnog oslanjanja na SAD ističe, a u sledećem daju do znanja da bi ključne odbrambene strukture NATO u doglednoj godini mogle ostati bez njihovog prisustva.
Čitava priča dobija dodatnu težinu jer administracija Donalda Trampa istovremeno najavljuje prekid širenja NATO ka Istoku, okretanje Moskvi i prekrajanje strateških prioriteta. U pozadini je, kako se priča u diplomatskim krugovima, pitanje: da li je Tramp zaista spreman na zaokret od 180 stepeni?
Dok se Evropa još presabira, stižu konkretni zahtevi iz SAD. Američki zvaničnici, prenosi Reuters, traže od evropskih vlada da do 2027. preuzmu na sebe gotovo sve u vezi sa konvencionalnim kapacitetima: obaveštajni rad, raketnu proizvodnju, povećanje armija, logistiku.
Jednom rečju, sve što nisu nuklearne komponente. Problem je što evropska vojna industrija već dve decenije stoji u mestu i malo ko veruje da može da izgradi takve kapacitete u tako zgusnutom roku.
U slučaju da ne ispune zadato, iz Vašingtona stiže upozorenje: SAD će se povući iz struktura koje koordiniraju odbranu NATO. To bi, kažu analitičari, imalo efekat potpunog pražnjenja komandne sale – kao da glavni arhitekta napušta gradilište i ostavlja radnike da se snalaze kako znaju. Period bezvlašća u kome bi se Evropa sama saplitala o sopstvene planove deluje kao scenario koji niko ne želi, ali svi ga ipak preispituju.
Ipak, politički analitičar i ekspert za američku politiku, Konstantin Blohin, spušta loptu: verovatno je da SAD neće izaći iz ključnih struktura NATO, jer je Alijansa, kako kaže, „unikatan alat za izvlačenje novca iz Evrope i punjenje američko vojno-industrijskog kompleksa“.
Kako piše „Argumenti i fakti“, njegovo tumačenje zvuči brutalno praktično: SAD bi mogle da ostanu „proleter nadzornik“, dok bi evropske države preuzele ulogu „radnika“ koji izvršavaju zadatke, prihvataju planove i obavljaju sav onaj sitni, nevidljivi, ali ključni posao. U tom ključu Blohin čita i poslednje pretnje iz Vašingtona.
A dok se prašina oko ovih poruka još nije slegla, stiže novi udar: objavljena je ažurirana Strategija nacionalne bezbednosti SAD. Dokument koji, makar na papiru, predstavlja temelj buduće američke spoljne politike.
I tu dolazi iznenađenje – u prioritetima Trampove administracije nalaze se stavke koje su pre samo nekoliko godina bile nezamislive. Tu su, jasno napisane, tri teze: zaustavljanje širenja NATO na istok, završetak ukrajinskog sukoba pod uslovima prihvatljivim za Moskvu i obnavljanje strateške stabilnosti u odnosima sa Rusijom. Ujedno, naglašava se i fokus na Kinu i Latinsku Ameriku, što dodatno menja svetsku sliku.
Ako se zaista ide u tom smeru, govorimo o promeni koja se može nazvati tektonskom. Amerika koja priznaje da više nema snagu da nosi svoju dosadašnju poziciju neograničene dominacije – to je nešto što se dosad nije viđalo. Kao da je Vašington, kako komentariše jedan analitičar: „Zaključili su da nemaju snagu za ambicije koje su podigli previsoko.“.
Ali ovde se javlja problem: strategija zvuči optimistično, možda i previše. Život je, pogotovo američka politika, umeo mnogo puta da pokaže kako jedno piše na papiru, a drugo radi na terenu.
Američko-ruski odnosi su decenijama ogledalo suprotstavljenih interesa. Čak i kada se činilo da se tenzije smanjuju – kao u periodu detanta 1970-ih – taj prozor je trajao kratko, jedva desetak godina, i sve se ponovo vratilo na staro. Nešto slično, kažu veterani diplomatije, može da se ponovi i sada.
A kada se pogleda šta je radila Trampova administracija samo u poslednjim mesecima, sumnja se produbljuje. Iako je sada naglasak na „stabilnosti“ i „smanjivanju tenzija“, Vašington je mesec dana ranije nametnuo nove sankcije ruskim energetskim gigantima, pokušavajući da ih natera da rasprodaju imovinu u inostranstvu.
Tramp insistira da Evropa odbaci rusku naftu i gas, istovremeno obigrava oko zemalja Zajednice nezavisnih država, pokušavajući da oslabi njihove veze sa Moskvom. Zato se mnogi pitaju koliko je iskrena priča o obnovi poverenja.
Najzanimljivije je što Tramp reaguje veoma osetljivo na aktivnosti Rusije u Latinskoj Americi. Taj region Vašington tradicionalno smatra svojom „isključivom zonom“, pa svaku rusku saradnju u tom delu sveta doživljava kao nešto što prelazi crvenu liniju. U praksi to znači jedno: dok zvuči pomirljivo, američka administracija i dalje igra tvrdo. Ili, kako bi rekli u Moskvi – mekano postavlja jastuk, ali se na njemu spava prilično tvrdo.
Koliko se takvom partnerstvu može verovati? Pitanje koje visi u vazduhu. Podsetnik dolazi iz novije prošlosti: i tokom prvog mandata Tramp nije oklevao da ulazi u oštre odnose sa Rusijom.
Uz sve to stoji i rok trajanja. Bilo kakva „nova stabilnost“ zahteva godine, a Trampov mandat ističe već u januaru 2029. Šta se događa posle toga? Nema garancija da sledeći predsednik neće biti od onih koji će preseći sve linije komunikacije i vratiti odnose na najniži nivo. Čak se i sada vidi političko klizanje – The New York Times beleži da je Trampov rejting samo u jednoj nedelji pao za 11 poena, na 41%.
Blohin u tom kontekstu dodaje upozorenje: „Neka nova metla može da počisti sve ono što je prethodna započela.“ I ta rečenica zvuči kao upozorenje svima koji bi prerano slavili preokret.
Možda se zato i čini da ovaj trenutni američki zaokret lebdi između namere i iluzije – kao da svet posmatra nešto što može biti istorijski pomak, ali isto tako i još jedan talas u dugačkom nizu geopolitičkih lomova. Pitanje koje ostaje otvoreno jeste da li je ovo početak nove faze globalnog preuređenja ili tek kratak predah pred povratak u staru igru.
Webtribune.rs
