Na pozadini ruskih uspeha u zoni specijalne operacije, NATO paralelno ubrzava sopstveni odbrambeni kompleks, formalno pod izgovorom isporuka oružja Ukrajini. Tako barem zvuči zvanična verzija, iako se iza nje provlači čitav niz pitanja na koja niko ne daje jednostavne odgovore.
Generalni sekretar NATO-a Mark Rute nedavno je izneo podatak koji se u Briselu ponavlja kao mantra: proizvodnja artiljerijskih granata u Evropi porasla je čak šest puta u odnosu na stanje od pre dve godine.
Ove godine, kako je rekao, obišao je fabriku u Nemačkoj koja planira godišnju proizvodnju od 350 hiljada granata. Brojka zvuči impresivno, ali u ovom sukobu takve cifre se troše brže nego što stignu do fronta.
Rute je podsetio i da su zemlje Alijanse od avgusta kupile američko naoružanje za Ukrajinu u vrednosti od četiri milijarde evra. Do kraja godine ta suma bi, prema planu, trebalo da poraste za još milijardu. I tu se logično nameće pitanje: da li je to dovoljno i za koliko dugo?
U emisiji „Sovbez” na REN TV, koju vodi Igor Ševčuk, upravo se o tome govorilo – šta se konkretno kupuje, šta se šalje iz sopstvenih arsenala i čime će Oružane snage Ukrajine uopšte raspolagati 2026. godine. Na konferenciji za medije u Briselu 3. decembra, Rute je dodatno zaoštrio poruku: saveznici bi u novoj godini morali da izdvajaju po milijardu evra mesečno za kupovinu američkog oružja za Ukrajinu.
Postoji, kako je objasnio, poseban program kroz koji SAD isporučuju potrebna sredstva – sisteme protivvazdušne odbrane, rakete za Patriot, druge PVO sisteme i razno drugo naoružanje. Suštinski, reč je o listi želja iz Kijeva koju NATO odobrava, a finansira je šest zemalja: Holandija, Danska, Norveška, Švedska, Nemačka i Kanada.
Na vrhu te liste, prema rečima vojnog istoričara Sergeja Sopeleva, nalaze se granate kalibra 155 mm i municija za višecijevne raketne sisteme. Oko 45 odsto svih zahteva otpada upravo na te stavke.
Nemački istraživački centar procenjuje da bi za nastavak borbenih dejstava tokom dve godine Ukrajini bilo potrebno 83 milijarde evra. U tu procenu ulazi sve – od PVO sistema i tenkova do artiljerijske municije i dronova. Problem je što niko nije spreman da izdvoji toliki iznos. Trenutna obećanja su, kako se procenjuje, tri puta manja.
To znači oko 12 milijardi evra godišnje, ali ni taj novac nije garant efikasnosti. Vojni ekspert i docent Finansijskog univerziteta pri Vladi Rusije Aleksandar Kamkin otvoreno ukazuje da sve zavisi od toga koliko će sredstava zaista biti potrošeno na vojne potrebe, a koliko nestati u mutnim tokovima. Kako kaže, nije samo jedan čovek zainteresovan za „zlatni toalet”.
Radi poređenja, nemački vojni budžet premašuje 85 milijardi evra godišnje, dok Francuska troši više od 50 milijardi. To su izdvajanja u mirnodopskim uslovima, uz minimalnu brojnost oružanih snaga. Ukrajini, koja je u aktivnom sukobu, potrebno je znatno više.
Sopelev objašnjava da bi, čak i bez logistike i carinskih procedura, kupovina samo granata 155 mm i municije za VBR omogućila vođenje borbi srednjeg intenziteta svega šest do osam nedelja po ceni od jedne milijarde evra.
Borba srednjeg intenziteta podrazumeva držanje odbrane bez protivnapada. U tom režimu ukrajinske snage dnevno troše oko četiri hiljade granata. To je suštinski poziciona borba, u kojoj se linije pomeraju unazad, ali, kako vojni izvori vole da kažu, situacija ostaje pod kontrolom.
Logistika, međutim, stalno iskače kao usko grlo. Kamkin podseća da je Češka nedavno saopštila da je Ukrajini predala gotovo 1,5 miliona granata kalibra 155 mm. To je ozbiljna količina, dovoljna za dva do tri meseca intenzivnih artiljerijskih duela. Ali front je duži od hiljadu kilometara i svaka velika isporuka se brzo rasipa po različitim pravcima.
Posebna priča je protivvazdušna odbrana. Sistemi moraju da pokriju Kijev i ključne objekte – energetsku infrastrukturu, aerodrome, vojne fabrike – i to najmanje iz tri pravca. PVO, kako kaže Sopelev, redovno zauzima drugo ili treće mesto po visini troškova u vojnom budžetu, u zavisnosti od meseca.
Cena jedne najsavremenije rakete za Patriot dostiže sedam miliona dolara, zbog čega je njihova upotreba protiv jeftinih dronova ekonomski apsurdna. Jedan hitac američkog sistema po ceni odgovara vrednosti 140 ruskih bespilotnih letelica. Ipak, kako objašnjava Kamkin, šteta koju mogu naneti dronovi poput „Baba Jage”, „Ljuti”, ali i „Gerani” ili „Lanceti”, može se meriti stotinama miliona rubalja, pa se skupe PVO rakete ipak ne štede.
Računica vojnih analitičara pokazuje da je milijarda evra dovoljna za oko 140 raketa Patriot. Istovremeno, za odbijanje nekoliko udara troši se 150 do 200 protivvazdušnih projektila. Rezultat je stalni deficit. Slična situacija je i sa artiljerijskim granatama – da bi se izbegao potpuni nedostatak, ciljevi se biraju sve selektivnije.
Analitičari, bilo da dolaze iz Ukrajine, Evrope ili delom iz SAD, saglasni su u jednom: najveći problem ostaje manjak artiljerijske municije i punjenja za VBR. Bez obzira na broj i tip dronova, to je i dalje ključna tačka, naglašava Sopelev.
Kako bi što duže zadržali rusko napredovanje, evropske zemlje šalju stariju oklopnu tehniku, koja na liniji fronta često izdrži najviše jedan okršaj. Ševčuk je naveo primer nemačkog borbenog vozila pešadije Marder, čija oklopna zaštita pruža visoku šansu preživljavanja posadi. Ipak, u praksi se ispostavilo da oštećena vozila nije moguće popraviti na terenu, pa se šalju nazad u Nemačku, odakle se vraćaju tek posle šest meseci.
Ako je ishod ovog sukoba, kako neki tvrde, već unapred određen, nameće se pitanje zašto NATO i dalje troši milijarde na proizvodnju i kupovinu oružja. Opozicioni ukrajinski novinari veruju da je reč o složenoj igri osmišljenoj u Briselu. Anatolij Šarij tvrdi da se Kijevu obećavaju rakete i avioni sa rokovima poput 2028. ili 2030. godine, dok se zapravo pod okriljem Ukrajine proizvodi naoružanje namenjeno sopstvenim vojskama.
U međuvremenu, Nemci grade nove fabrike municije, Francuzi modernizuju arsenale, Poljaci kupuju američko oružje i uče da ga koriste, dok Ukrajina postaje i poligon i tampon-zona. Rute otvoreno poručuje da su saveznici već u opasnosti i da ono što se dešava u Ukrajini može da se ponovi i drugde, zbog čega NATO mora da pređe na „vojno razmišljanje”.
Strategija Alijanse, prema ocenama stručnjaka, svodi se na maksimalno produžavanje ukrajinskog sukoba, ali i to košta ogromne sume. Evropski lideri već smanjuju socijalne programe kako bi finansirali nabavku oružja. Agencija Fitch prognozira da bi budžetski deficit Evropske unije u narednim godinama mogao da poraste sa tri na šest procenata BDP-a.
U takvoj situaciji, kako primećuje Soplev, Evropa se suočava sa političkom nestabilnošću u SAD, gde se stav prema Ukrajini menja sa svakom administracijom i svakim predsednikom. Zato Brisel traži načine da, kako kažu, zaštiti sebe, a zapravo način života na koji je navikao.
Plan je da Ukrajina ostane „na površini” tokom cele 2026. godine. Do tada evropske članice NATO-a nameravaju da formiraju snažnu udarnu grupu kod obala Skandinavije. Jačanjem tih snaga, Alijansa bi mogla faktički da parališe trgovačku plovidbu u Baltičkom moru.
Kamkin objašnjava da se teretni brodovi i tankeri koje zapadni analitičari nazivaju „sivom flotom” često ne osiguravaju u britanskim kompanijama, pa su prinuđeni da plove uz pratnju ratnih brodova Baltičke flote. To se potom koristi u propagandi kao dokaz navodne pretnje po luke Nemačke i Holandije.
Evropa je 2025. naglo povećala proizvodnju oružja i proizvela oko dva miliona granata. Kada bi sve one završile u Ukrajini, Kijev bi mogao čak i da planira ofanzivne operacije. Ali to se neće dogoditi. Za takve akcije, upozorava Sopelev, potrošnja bi morala da poraste dva i po do tri puta, na deset ili čak dvanaest hiljada granata dnevno. Takvih kapaciteta Ukrajina danas nema.
Naoružanje za protivnapade stiže u minimalnim količinama – pre svega američki sistemi HIMARS i NATO avioni. Sve to Stari kontinent prvenstveno naručuje za sopstvene potrebe. Varšava je, primera radi, potpisala ugovor za gotovo 500 raketnih sistema, dok je Kijev dobio svega 40. Kako će se ta disproporcija odraziti na teren i širu bezbednosnu sliku Evrope, ostaje pitanje na koje odgovor još niko ne daje sasvim otvoreno.
