„Odlučno odbacujemo i nedvosmisleno osuđujemo nezakonitu rusku aneksiju ukrajinskih regiona. Namernim podrivanjem međunarodnog poretka zasnovanog na pravilima i očiglednim kršenjem osnovnih prava Ukrajine na nezavisnost, suverenitet i teritorijalni integritet, osnovnih principa sadržanih u Povelji Ujedinjenih nacija (UN) i međunarodnom pravu, Rusija dovodi u opasnost globalnu bezbednosti“, saopštio je nedavno Evropski savet koji okuplja šefove država ili vlada 27 članica Evropske unije, od kojih većina pripadaju i NATO-u koji je sve to isto, 1999, učinio Srbiji i njenoj pokrajini Kosovu i Metohiji!
„Putinovo ilegalno otimanje ukrajinske teritorije na osnovu lažnih „referenduma“ i upotrebe sile je potpuno kršenje međunarodnog prava. Rusija i njeni proksiji su najveća pretnja miru i moraju biti zaustavljeni i dalje sankcionisani“, nedavno je prosudila Vjosa Osmani, predsednica Kosova, iste one teritorije koja, posle NATO okupacije tog dela Srbije, nikakav, pa čak ni „lažni“ referendum nije ni održala, ali im to nije smetalo da im Međunarodni sud pravde proglašenje nezavisnosti od strane nekakve „grupe građana“ uvaži kao skoro legalno!
Samo iz ove dve izjave se, na prvu loptu, apropo Kosova i Metohije nameće najmanje pet-šest oksimorona koji, kao posledica NATO propagandne „proizvodnje saglasnosti“ postaju stereotipi „kolektivnog Zapada“ (KZ).
Recimo, kako to otimanje dela Srbije (od strane NATO okupatora) bez referenduma može da, po međunarodnom pravu, bude pravno valjano, a menjanje granica referendumom da bude „kršenje“? Kršenje čega? Drugo (kad već pominješ pravo), kako možeš da tumačiš međunarodno pravo ako predstavljaš strukturu koja je u koliziji sa njim, kao što to čini Osmani? Treće, stalni Haški tribunal uopšte nije odlučivao o (ne)legalnosti kosovske secesije, jer u „savetodavnom mišljenju“ ni rečju nije potvrđeno „pravo kosovskih Albanaca na jednostrano otcepljenje od Srbije“, već je Sud izričito naveo da se „pitanjem državnosti Kosova neće baviti“.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Peto, taj sud je potvrdio da deklaraciju o kosovskoj nezavisnosti nisu donele institucije koje su delovale pod okriljem ustavnog okvira UNMIK-a, odnosno pravnog režima Rezolucije 1244, što znači da su ilegalne, jer nisu u domenu opšteg međunarodnog prava. Šesto, ne može agresija NATO na Srbiju, ilegalna, bez odluke Saveta bezbednosti, kao rezultat, sa stanovitša međunarodnog prava, rezultovati nastankom nove države „Republika Kosovo“…
Ali, pošto je, kao posebna vrsta antiteze ili paradoksa, oksimoron, bukvalno prevedeno, „oštroumna budalaština“, odnosno stilska „figura misli“ koja opisuje iracionalna stanja i u kojoj, kao što govore knjiški primeri, „mrtvac“ može da bude „živ“, „budala – mudra“, a „hulja sveta“, hajde da se pozabavimo još nekim primerima aktuelne oksimoronštine u međunarodnom pravu i međunarodnim odnosima, sa posledicama za sve nas ovde i odavde. Na Zapadnom Balkanu. Uh, još jedan oksimoron koji nam je nametnuo KZ, samo da se ne bi pominjala časna imena bivše Jugoslavije i Albanije.
Idemo dalje: Zvanična Ankara je saopštila da – doduše, uz ogradu da „podržava rešenje bazirano na miru koji se može postići pregovorima“ – odbacuje odluku Rusije da anektira regije u Ukrajini Donjeck, Lugansk, Herson i Zaporožje, uz podsećanje da, eto, „nije priznala ni rusku aneksiju Krima na nelegitimnom referendumu 2014. godine“, jer sve to „predstavlja kršenje upostavljenih principa međunarodnog prava“? Sve to uz „snažnu podršku teritorijalnom integritetu, nezavisnosti i suverenitetu Ukrajine u svakoj prilici“…
I to bi bilo principijelno da, recimo, sam (ondašnji premijer) Erdogan, u oktobru 2013, usred nemanjićkog Prizrena, u društvu albanskog premijera Rame i (ondašnjeg) kosovskog premijera Tačija, nije uskliknuo „Turska je Kosovo i Kosovo je Turska“. I da ta zemlja nije još 18. februara 2008. (već sutradan nakon ilegalnog proglašenja nezavisnosti) priznala „Republiku Kosovo“. I da, recimo, sadašnji turski predsednik nije, pretprošlog leta, pokrenuo novu međunarodnu kampanju za dalje priznavanje Kosova. A to tursko licemerje ima predistoriju koja traje od jula 1974, kada je vojska Republike Turske izvršila invaziju na Kipar i, praktično, anektirala trećinu tog ostrva, proglašavajući na tom prostoru „Tursku Republiku Severni Kipar“ koju priznaje jedino Republika Turska.
Usput, Evropska unija (EU) je – i to je novi primer licemerstva kolektivnog EU i NATO zapada – celoviti Kipar primila u EU, iako je prethodno proklamovala pravilo da niti jedna zemlja sa „nerešenim teritorijalnim pitanjima“ ne može da bude primljena u članstvo EU! I još jedan dokaz kontra zajedničkoj tezi srpskog Vrhovnika i KZ-a da je zadržavanje “statusa kvo“ bolje od bilo kakvog prebrzog sečenja preko panja, zapravo, „poziv na rat“: Turska agresija na Kipar okončala se podelom ostrva tzv. zelenom linijom, tj. tampon zonom pod kontrolom UN i od tada tamo – vlada skoro pedesetogodišnji mir.
Nemačka ambasadorka u Srbiji Anke Konrad, pozivajući Beograd da uvede sankcije Rusiji, negira da ova zemlja ima dvostruke standarde prema suverenitetu Ukrajine i Srbije, jer„ovde govorimo o potpuno dve različite situacije“. Po njenom mišljenju, za razliku od „Rusije koja masovno krši Povelju UN“, na Kosovu je „situacija 1998. i 1999. bila potpuno drugačija, jer se tamo razvijala užasna humanitarna katastrofa uz masovno kršenje ljudskih prava, pa je NATO operacija bila jedini preostali put“.
Na pitanje kako od Srbije može da se traži da se odrekne Kosova, a da je teritorijalni integritet Ukrajine svetinja, slična objašnjenja tipa „jednostavno, mi smatramo drugačije i to je to“, bez potrebe makar da pokuša da obrazloži bilo kakvim argumentom zašto „ne vidi analogiju između dve situacije“, ima i njen američki kolega u Beogradu Kristofer Hil: „„Mi ne smatramo da je situacija na Kosovu, koja je nastala pre 23 godine, u bilo kojoj meri slična oružanoj agresiji i kopnenoj invaziji Rusije, ciljanim napadima na stambene zgrade u kojima žive civili, mi ne vidimo analogiju između dve situacije.“
Čak i za pojmove zapadne oksimoronštine tragikomično je, na primer, kako su EU i NATO „protumačili“ rezultate referenduma 2018. u (tadašnjoj) Bivšoj Jugoslovenskoj Republici Makedoniji, kao „veliku pobedu demokratije“ i legalnu i legitimnu odluku makedonskih građana!? Naime, na referendum koji je direktno odlučivao o identitetu te države, izašlo je tek nešto malo više od trećine građana (36.79 odsto!), od kojih se 91,37 odsto izjasnilo „za“. Referendumsko pitanje je glasilo: „Da li ste za članstvo u EU i NATO, sa prihvatanjem sporazuma između Republike Makedonije i Republike Grčke?“. Dakle, uprkos skoro pa plebicitarnom makedonskom „ne“, Makedonija se, po grčkom diktatu, prekrstila u Severnu Makedoniju, pa još postala i članicom NATO-a, pride!?
KZ je „zaboravio“ i predistoriju sukoba koji je upravo on najdirektnije potpirivao – aktuelnog rusko-ukrajinskog rata. Naime, 17. marta 1991, održan je referendum o budućnosti Sovjetskog Saveza. Pitanje je bilo: „Smatrate li neophodnim očuvanje SSSR kao obnovljene federacije ravnopravnih suverenih republika u kojoj će biti u potpunosti zagarantovana prava i slobode pojedinca bilo koje nacionalnosti?“ Referendum su opstruirale komunističke vlasti sovjetskih republika Litvanija, Letonija, Estonija, Jermenija, Gruzija (osim, tada već otcepljenih Abhazije i Južne Osetije) i Moldavija (osim Pridnjestrovlja koje se od Moldavije „odvojilo“ godinu ranije i rešilo da „ostane u SSSR“). Suma sumarum: Izlaznost na referendumu u tom većem delu SSSR, bila je 80 odsto, a u tih devet najvećih republika više od 80 procenata izašlih bilo je za očuvanje Sovjetskog Saveza! Takva plebiscitarna podrška građana SSSR nije pokolebala Zapad u njegovoj nakani da razbije tu državu…
Ta relativizacija narodne volje malih naroda i država od strane KZ, kao da je otelotvorena praksa „principa dovoljnog razloga“ nemačkog filozofa, matematičara i fizičar Gotfrida Vilhelma Lajbnica (1646-1716). Prema kome se ni jedna činjenica ne može smatrati pravom, ni jedna postavka istinitom, ukoliko dovoljan broj razloga ne govori u prilog tome – a ne u prilog nečeg sasvim drugog. Banalizujmo stvar do kraja: sve što postoji mora imati dovoljan razlog zašto postoji, ali ima i slučajeva da ti razlozi postoje, ali nam nije poznato da postoje, no, svejedno – ako jači kaže da postoje (a „pravo“ i je uvek na strani jačeg), onda postoje, i – šlus!
No, vratimo se događajima na prostoru eks-Jugoslavije. U Bosni i Hercegovini je, 1. marta 1992, protivno ondašnjem Ustavu (jugoslovenske) Socijalističke Republike BiH, jedan konstitutivni (ustavotvoran) narod preglasan, a KZ je rezultate tog referenduma uvažio kao legitimne i legalne, i požurio sa međunarodnim priznanjem BiH, pre njenog unutrašnjeg preuređenja u novostvorenim uslovima! Nekadašnji hrvatski član Predsedništva BiH Krešimir Zubak (inače, pravnik) svojevremeno je priznao činjenicu da su se Bošnjaci i Hrvati izjasnili na referendumu da prihvataju BiH kao državu ravnopravnih naroda, a pošto su Srbi, gotovo aklamativno, bojkotovali taj referendum o nezavisnosti BiH, oni su prihvatanjem Dejtonskog mirovnog sporazuma, „polazeći od svog prava na samoodređenje, prihvatili BiH kao svoju državu, isključivo onakvu kakva je ustrojena u Dejtonu“.
Konkretno, BiH je, prema Ustavu iz 1974, već u članu 1, bila definisana kao: „Socijalistička demokratska država i socijalistička samoupravna demokratska zajednica radnih ljudi i građana, naroda BiH – Muslimana, Srba i Hrvata, pripadnika drugih naroda i narodnosti koji u njoj žive, zasnovana na vlasti i samoupravljanju radničke klase i svih radnih ljudi i na suverenosti i ravnopravnosti naroda BiH i pripadnika drugih naroda i narodnosti koji u njoj žive. Socijalistička Republika BiH je u sastavu SFRJ.“
Iz čega je proizilazilo da Muslimani, Srbi i Hrvati unutar BiH imaju suveren i jednakopravan status. Tako je, čak i Hrvatska zajednica (pa, Republika) Herceg-Bosna, koja će biti „ugašena“ vašingtonskim muslimansko-hrvatskim sporazumom iz 1993, osnovana, krajem 1991, na temelju člana 275 Ustava te SR BiH i obuhvatala 30 BH-opština sa apsolutnom ili relativnom hrvatskom većinom.
Aneks 4 Opšteg mirovnog sporazuma iz Dejtona koji je, zapravo, Ustav BiH, u preambuli se izričito poziva na Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima, u kome piše da „svaki narod ima pravo na samoopredeljenje“. Dakle, po tom aktu međunarodnog prava, narodi BiH imaju pravo da odlučuju o svom političkom položaju, o društvenom, ekonomskom, kulturnom i drugom razvitku, što podrazumeva i da ti narodi imaju instrumente da mogu da ostvare ta svoja prava.
Uprkos tome, dvolični KZ danas zagovara „duh, a ne slovo Dejtonskog sporazuma“. Što na delu znači da zapadni protektori BiH žele silom da pretvore u nekakvu kriptograđansku državu, uz obrazloženje da jedino takva može „napred, ka civilizovanom svetu“, iako se i samo sedište EU i NATO nalazi upravo u prestonici jedne konstitualno duboko nacionalne (flamansko-valonske, francusko-holandsko-nemačke) konfederacije.
Sve na tragu nekakvih pokušaja stvaranja veštačke bosanske nacije, uvođenja jedinstvenog „svebosanskog (namesto srpskog i hrvatskog) jezika“, i ostalih simbola „bosanske“ posebnosti u odnosu na Hrvate i Srbe iz BiH, koji datiraju od ulaska Austro-Ugarske u BiH, osamdesetih godina 19. veka. Ta vrsta „svebosanske građanizacije“ ide dotle da se, recimo, „Povelja Kulina bana“, najstariji sačuvani diplomatski dokument pisan ćirilicom na narodnom jeziku iz Bosne, iz 1188, podastire kao nekakav akt ekskluzivnog, identitetskog nacionalnog bošnjaštva, iako godinu dana ranije rimski papa u pismu dubrovačkom biskupu pominje nešto sasvim drugo: „regnum Servilie, quod est Bosna“ (srpska kraljevina koja je Bosna).
Bilo kako bilo, princip konstitutivnosti tri naroda je, makar u ustavnopravnom smislu, preživeo (i nikada se nije izgubio u temeljnim aktima BiH, od vremena AVNOJ-a i ZAVNOBIH-a, preko socijalističkih ustava, do Aneksa 4 Dejtonskog sporazuma) jer je bio jedini garant opstanka te „male Jugoslavije“. Simptomatično je, međutim, da su najglasniji protivnici ovakvog principa, osim lokalnih „građanista“ (onih koji su bili protiv građanske Jugoslavije, u kojoj su Srbi bili najbrojniji narod!), upravo licemerni predstavnici KZ-a.
Dokle je išla ta licemerna bahatost KZ-a govori i podatak da je Srbija, koja je već bila pod međunarodnim sankcijama, bila naterana od KZ-a da, mazohistički, 1993, i sama uvede sankcije svojim sunarodnicima s leve obale Drine! Jedino time se može razumeti logika ovih koji pritiskaju Srbiju da sankcionišu Ruse: Ako ste, pre 30 godina, mogli da uvodite sankcije protiv samih sebe, zašto to ne biste mogli da uradite i, ipak, dalekoj Rusiji?!
A te 1992. eksplodirala je zapadna oksimoronština: Napre je, 30. maja 1992. godine, SB UN uveo ekonomske, a onda i totalne, sankcije tadašnjoj, samo mesec dana ranije (27. aprila) proglašenoj, Saveznoj Republici Jugoslaviji. Razlog je bio navodno mešanje SRJ u građanski rat u BiH, koji je počeo 7. aprila 1992, upravo na dan kada su EU, pa SAD, priznale nezavisnost BiH koja je proglašena protivno volji jednog od tri konstitutivna naroda!? Zvanično, povod za sankcije bila je ocena da nije ispoštovana Rezolucija 752, kojom je traženo povlačenje JNA sa prostora BiH, iako je zvanični Beograd tvrdio da se, uprkos napadima “Zelenih beretki“ i „teritorijalaca“ BiH na JNA u povlačenju (slučajevi: masakr u Dobrovoljačkoj ulici u Sarajevu i masakr nad „Tuzlanskom kolonom“), već 19. maja nijedan vojnik sa teritorije SRJ nije nalazio na prostoru BiH. Neposredan povod bio je masakr civila u redu za hleb u ulici Vase Miskina, u centru Sarajeva, koji se dogodio 27. maja, za šta su, tada, optuženi Srbi iz BiH.
A razlog za srpsko-srpsku blokadu na Drini, 1993, bilo je odbijanje Skupštine Republike Srpske da prihvati tzv. Vens-Ovenov mirovni plan za BiH, koji nije predviđao teritorijalni kontinuitet 10 nacionalnih kantona u kojima bi živeli pripadnici tri konstitutivna naroda. Uprkos pritiscima samog Miloševića, pa čak i grčkog premijera Micotakisa, poslanici su taj plan odbacili, a njihova odluka je potom potvrđena i na narodnom referendumu. Cinični britanski lord Dejvid Oven je tada, hvaleći Miloševićevu kooperativnost, rekao da su „Srbi pred teškim izborom, jer će morati da deluju protiv sopstvene braće u Bosni“…
Iako tadašnji premijer Srbije Nikola Šainović danas tvrdi da je „odluka Beograda bila jedina moguća posle odluke na Palama i da su sankcije bile uvedene samo za rukovodstvo Republike Srpske“, srpsko-srpske sankcije samo su pogodovale ratnim profiterima s obe strane Drine. Da to nisu bile samo kozmetičke sankcije kao „predstava za Zapad“, više puta se, izveštavajući kao novinar, sa prelaza Mali Zvornik, Loznica i Sremska Rača, uverio i autor ovog teksta: Vrlo često su neki „pravoverni“ granični policajci i carinici Srbije, svojim sunarodnicima s one strane Drine, prosipali svaku flašu goriva ili jestivog ulja više, iako su se čak i zapadni vojni posmatrači okretali da bi propustili ove nesrećnike da pređu s „viškom“ namirnica.
Glasnogovornici zapadne oksimoronštine u Beogradu, a mnogo ih je i u samom vrhu vlasti, govore o ruskom licemerju a propo kompariranja aneksije Krima i „sui generis“ slučaja Kosovo. O čemu se radi? Moskva je pravdajući odluku o pripajanju Krima i još četiri oblasti Ukrajine, tvrdila da su tamošnji referendumi organizovani uz striktno poštovanje principa i normi međunarodnog prava, pa je tako narod Donbasa i južne Ukrajine „iskoristio svoje legitimno pravo na samoopredeljenje“ u skladu sa Poveljom UN, Međunarodnim paktom o ljudskim pravima iz 1966, Helsinškim završnim aktom KEBS-a iz 1975, ali i mišljenjem Međunarodnog suda o Kosovu iz 2010. kojim je posredno sugerisano da jednostrano proglašenje nezavisnosti jednog dela države ne krši pravila međunarodnog prava. Ovaj poslednji slučaj, Rusi ističu kao primer licemerja KZ-a, jer na Kosovu, eto, nije održan čak ni referendum, a gotovo ceo NATO zapad je požurio da mu prizna nezavisnost.
Na istu temu, pre osam godina je, povodom ruskog referenduma o aneksiji Krima, tadašnji američki predsednik Barak Obama izrekao apsolutnu neistinu kako je „Kosovo napustilo Srbiju pošto je organizovan referendum koji nije bio van okvira međunarodnog prava, već uz pažljivu saradnju sa UN i kosovskim susedima“, dok se, navodno, „ništa slično tome nije desilo na Krimu“. Obama je bio, ali sasvim selektivno , u pravu: Demokratski savez Kosova pokojnog Ibrahima Rugove, zbilja je organizovao nekakav albanski referendum o nezavisnosti Kosova, tj. nezavisnosti i od, tada još postojeće, SFRJ i od Srbije, koji su srpske vlasti proglasile ilegalnim. Ali, nije to bilo posle NATO okupacije 15 odsto teritorije Srbije (čitaj: Kosova i Metohije), 1999, već od 26. do 30. septembra 1991. godine.
S obzirom da je Dejtonski sporazum koji je zaustavio krvavi građanski rat u BiH i postavio na noge BiH kao državnu zajednicu tri konstitutivna naroda i dva entiteta, u kojoj, za 27 godina mira, nije zabeležen niti jedan (!) ozbiljan međunacionalni incident, pitanje od milion dolara je zašto američki ambasador u Beogradu Kristofer Hil koji je, inače, bio deo Holbrukovog tima koji je konstruisao taj sporazum, nekakav sličan kompromis u kome nema ni apsolutnih pobednika ni totalnih gubitnika ne predloži i za budućnost Kosova i Metohije!? Već, umesto toga, Priština i njeni američki i nemački mentori, skaču kao opareni na pominjanje „Zajednice srpskih opština“ (ZSO), navodno se plašeći „bauka“ Republike Srpske…? Što ide tako daleko da „spec. izaslanik Vlade Nemačke za Zapadni Balkan“ Manuel Saracin, teši svoje „kosovske prijatelje“ i preti da „stvaranje nove Republike Srpske neće biti prihvaćeno, jer to nikome nije u interesu“! A zašto se ZSO ne sme pretvoriti u „babarogu“ kakva je Republika Srpska, odgovara sam „objektivni“ Saracin: „Zato što to većina naroda Kosova, nijedan kosovski političar neće to prihvatiti!“ A šta Srbija na to ima da kaže – nema veze.
Premnogo je takvih primera bahatog izvrgavanja ruglu međunarodnog prava.Ta dvoličnost KZ-a kada je reč o građanskim i nacionalnim pravima, državnom suverenitetu, odokativnom procenjivanju onoga što jeste, a što nije legalno i legitimno – najverodostojnije odražava replika milicajca Gavrila Milentijevića (glumi ga Branislav Lečić) iz filma „Tri karte za Holivud“, koja kao da otkriva šta taj KZ misli o Srbiji: „Nikakav ste vi narod! Nama ne treba ovakav narod! Napravićemo mi drugi, bolji narod!…“
A onaj pominjani Lajbnicov „dovoljan razlog“, u izvedbi KZ-a, pre bi se mogao čitati kao Bekonov (Frensis, 1561-1526, filozof i državnik) „savet sudijama da uvek daju prednost državnom razlogu u odnosu na pravo“!
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
Cvijetin Milivojević
