Srpski narod je taj koji tera predsednika Aleksandra Vučića da se odupre odlukama Zapada. Ovo je izjavila istoričarka Elena Guskova.
Prema njenim rečima, predsednik Srbije će nastaviti da pokušava da balansira između Rusije i Evropske unije. Vučić će odbiti da uvede sankcije Moskvi, ali će pristati na neke ustupke za EU.
Svi Sloveni, pa i Srbi, treba da misle samo o interesima svog naroda, kaže Elena Guskova, specijalista za istoriju južnoslovenskih naroda, vodeći istraživač Odeljenja za modernu istoriju srednje i jugoistočne Evrope na Institut za slavistiku Ruske akademije nauka
O tome je govorila u intervjuu za Telegram kanal Ukraina.ru.
– Elena Jurjevna, mnogi stručnjaci kažu da je Srbija u teškoj situaciji, stisnuta između Zapada i Rusije, i da predsednik Aleksandar Vučić korača ka Zapadu, ali ipak neće da se okrene od Rusije. Kako mislite da će se ova situacija razvijati?
„Mislim da neće biti preokreta. Aleksandar Vučić će do poslednjeg trenutka nastaviti svoju dosadašnju politiku: ne uvoditi pune sankcije Rusiji, činiti ustupke Evropskoj uniji i balansirati između ova dva pravca.
Pratite nas na mreži VKontakte bez cenzure – OVDE
Činjenica je da su izbori prošli, predsedniku su ruke već slobodnije da rešava mnoge probleme, ali on ne može da bira samo evropski put, jer ga narod neće podržati.
U stvari, srpski narod je taj koji ga čini toliko otpornim na odluke Zapada. Svake subote i nedelje ljudi izlaze na ulice i podržavaju politiku Rusije, šta god ona radila. Beskrajno joj veruju.
Opet shvataju koliko je Rusiji teško, jer su i Srbi bili u istom položaju, pod sankcijama, 90-ih godina.
– Da li je sve to nedavno počelo?
Sve poslednje nedelje. A na jednom od poslednjih mitinga odlučeno je da se Vučiću prenese želja Srba da ne uđu u NATO i da ne uvode sankcije Rusiji. Tako da je dužan da vodi računa o mišljenju naroda, jer je i sam nedavno rekao da tako misli 75 odsto Srba.
Ovde se mora uzeti u obzir da Evropa, naravno, ima svoje poluge pritiska na Srbiju: EU možda neće podržavati Srbe subvencijama, neće dati kredite, može blokirati kanale saradnje, odlagati pregovore o ulasku u EU.
Srbija, međutim, neće uvesti sankcije Rusiji. Vučić nastoji da iznese svoj stav: snabdevanje gasom i naftom je izuzetno važno za zemlju, osim toga, srpski avioni lete za Moskvu i Sankt Peterburg, a Beograd to neće odbiti.
Evropa nastavlja da vrši pritisak na Srbiju da se predomisli. Oni to rade „detinjasto”: iz Evrope se stalno čuju pozivi o navodno postavljenim bombama u supermarketima, tržnim centrima i srpskim avionima koji lete za Moskvu. Hoće li se promeniti Vučićev stav? Mislim da će se i on držati iste linije.
Šta tačno Zapad hoće od Vučića?
– Tačnije, želim da kažem da je posle 2000. godine, kada je jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević uhapšen i izručen Haškom tribunalu, Zapad bio taj koji je „izabrao” lidere za Srbiju. Tako je Boris Tadić postao predsednik . Dobio je glavni zadatak: da prizna nezavisnost Kosova. A Tadić je bio spreman da odigra svoju ulogu.
Američki diplomatski dokumenti objavljeni na Vikiliksu pokazuju da je on, u razgovorima sa američkim diplomatama, rekao: „Spreman sam da predam Kosovo, ali samo vi izvolite smislite verziju kako ću ovo objasniti narodu“.
Sa Prištinom je dogovorio mnoge stvari, ali nije stavio potpis na ugovor. Zapad je morao da promeni ovu politiku. Smislivši zanimljivu šemu, na vlast su doveli Tomislava Nikolića , a potom i Vučića. Dobili su veliku podršku zapadnih političara.
Čini se da ako se pozicionirate kao branilac nacionalnih interesa, trebalo bi da odbijete sve ustupke na Kosovu koje je činila prethodna vlast. Ali Vučić je ne samo nastavio pregovore, već je priznao i sve dogovore koje je Tadić imao sa Albancima.
Stoga je 2013. godine potpisao Briselski sporazum kojim je zapravo uspostavljena granica između Kosova i Srbije. Šta to govori? Da Vučić ima obaveze prema Zapadu. I odlično razume da sve dok ga podržavaju na Zapadu, on ostaje na svom mestu. Ali mora da sluša i narod, jer oni glasaju za njega.
Poslednji izbori su pokazali da je dobio mnogo glasova samo zato što nije podržao sankcije Rusiji. Čini se da će njegov pokušaj da se „drži za dve stolice” nastaviti još neko vreme.
– U nastavku teme – citat Vučića. On je rekao da ne treba zaboraviti „2015. godinu i britansku inicijativu koja je predviđala proglašenje Srba za narod krivim za genocid“ a što je Rusija sprečila, dok je istovremeno Beograd tek nedavno tri puta podržao antiruske rezolucije u UN, uključujući suspendovanje članstva Rusije u Savetu za ljudska prava. Kako to proceniti? Da li je i ovo politika dve stolice?
– Srbija glasa samo ako to ne utiče na odnose Moskve i Beograda. Srbija nije podržala sankcije Rusiji. Da bi se prestalo kolebati, čini mi se, mora se naučiti reći „ne“ Zapadu. Upravo to radi Milorad Dodik u Republici Srpskoj u Bosni i Hercegovini.
Uostalom, njemu je mnogo teže, jer je Republika Srpska nesamostalna država. Ali naučio je da kaže „ne“ zapadnim političarima koji žele da eliminišu Republiku Srpsku samo zato što je srpska. A Dodik je siguran da Zapadu možete reći „ne“ ako mislite samo na interese svog naroda.
Po ovom pitanju Vučić treba da nauči da brani isključivo srpske nacionalne interese. Da, ovo su teška vremena, ali on mora da bude svestan da, ako kaže „da“ Zapadu u vezi sa antiruskim sankcijama, onda zapravo saginje glavu pred onima koji su bombardovali Srbiju 1999. godine.
– Da li je zaoštravanje na Kosovu sada slučajnost?
— SAD su dugo želele da reše pitanje Kosova, još početkom 2000-ih, ali nisu uspele. Predsednici su promenjeni, beneficije obećane, i zasladili gorku pilulu, ali ipak nije uspelo.
Tadić nije potpisao, a Vučić ni posle potpisivanja ne pristaje u potpunosti na priznanje nezavisnosti Kosova. Pregovarački proces je bio bolan, Albanci nisu ispunjavali dogovore i nisu činili ustupke kosovskim Srbima.
Vučić je shvatio da će beskrajni ustupci Albancima, koje je tražila EU, dovesti do potpunog gubitka Kosova kao iskonske srpske zemlje. Pregovori su do sada bili u zastoju.
Ali Srbija je i dalje pod pritiskom, sada i zbog nesvrstavanja sa sankcijama Rusiji. Pogledajte koliko je sada međunarodnih poseta Beogradu: svaki dan neko doleti iz Francuske, Austrije, Brisela, Nemačke, SAD. I svi prete, nagovaraju, pitaju.
Dakle, zaoštravanje situacije na Kosovu je jedan od oblika pritiska koji treba da pokaže Beogradu da ima ozbiljan čvor protivrečnosti na jugu zemlje, a ako ne pomognu Zapadu, ako ne pomognu ponovo okrenuti lice Evropi, onda će se ovo pitanje rešiti na drugačiji način…
Beogradu se nagoveštava da se pitanje Kosova može rešiti i vojnim putem. Podrška NATO-a Albancima je obezbeđena. Ali takva odluka će sada biti veoma teška, jer Evropa nije spremna da pokrene još jedan rat na Balkanu.
– Rekli ste 2018. da će „vreme Banderovih heroja u Ukrajini proći, a Ukrajina nikada neće moći da zaboravi šta se dešavalo 1941-1945, sve će to ponovo doći na svoje mesto“. Kada će se ovaj period završiti?
„Sve će se sigurno promeniti, naravno da hoće. Svaka država ima tako teške periode. Posebno u zemljama koje dugi niz godina nemaju svoju državnost. Kao što su Kazahstan, Kirgistan, Tadžikistan, na primer.
Teško im je, jer imaju vrlo malo iskustva u izgradnji državnosti. Za njih je stav Zapada izuzetno važan. Kada shvate tada će moći da poštuju principe autonomije i nezavisnosti.
Vremenom će se sve promeniti. I promenićemo se, kako u Ukrajini, tako i u drugim novim državama. I mnogo toga zavisi od Rusije. Generalno, duboko sam uverena da će Rusija i Srbija spasiti svet. Rusi i Srbi, recimo.
– Zašto?
– Sada svet prolazi kroz geopolitičke promene i veoma je važno da je Rusija jedna od poluga za uspostavljanje novog svetskog poretka. Na kraju krajeva, uvek se zalagala za pravdu, za sistem međunarodnog prava, za primenu sporazuma i za to da svaka država može samostalno da bira put svog razvoja, a ne da sledi ono što joj Zapad diktira.
Srbiju i Rusiju Zapad ne može slomiti, jer imamo jednu zajedničku nacionalnu osobinu: nepredvidivi smo. A scenariji koji se pišu na Zapadu u vezi sa Srbijom i Rusijom često se pokažu nedelotvornim.
Zašto? Jer Rusi i Srbi su različiti: po mentalitetu, kulturi, tradiciji, veri, odnosu prema čoveku, prijatelju. Na Zapadu, na primer, ne mogu da shvate ovu, po njihovom mišljenju, potpuno iracionalnu ljubav Srba prema Rusima.
Ako se Rusi osete loše, Srbi se odmah hvataju za oružje. Tako je i u Rusiji: kada su Srbi u nevolji, ruski narod saoseća i želi da pomogne (mi se samo polako njišemo). Dobrovoljci su išli na Balkan da pomognu Srbima u devetnaestom i dvadesetom veku. Ali bilo je i podrške države.
– Kakva je trenutna pozicija Rusije na Balkanu, u odnosu na Srbiju konkretno? Šta da radimo u ovom pravcu?
Srbi su jedini narod na svetu koji nikada nije pucao na Ruse. Mislim na svetske ratove. Ne uzimam u obzir one zemlje koje uopšte nisu učestvovale u ovim ratovima.
Neki slovenski narodi su bili na strani Hitlera, na primer, ali Srbi su uvek tamo gde su Rusi. I koliko god da je bilo loše za Srbe, oni su uvek, čak i kada se Rusija okrenula od njih, pokušavali da objasne i razumeju poziciju „velikog brata“. I uvek je ostao na strani Rusije.
Na primer, mislim na 90-te, kada je državu vodio Boris Jeljcin , a Ministarstvo spoljnih poslova Andrej Kozirjev . Mi smo tada imali „prozapadni” stav. Tek danas – iz daljine – vidimo koliko je to bilo pogrešno.
Može se uporediti sa današnjim ukrajinskim primerom: oni su slepo verovali Zapadu, slepo ga sledili, sledili sva njegova uputstva, misleći da smo sada u rangu sa velikim državama. U svakom slučaju, Kozirjev nas je u to uverio. Ali mi danas ponovo, prebrodivši ovo negativno iskustvo, pokušavamo da razmišljamo o svojim nacionalnim interesima.
Srbi nisu promenili svoje istorijske tradicije, sa Rusijom su prijatelji nekoliko vekova. Zahvaljujući Rusiji, u 19. veku su dobili prvo autonomiju, a potom i nezavisnost. I svi to pamte.
U Crnoj Gori žene ustaju ujutru, okreću se na istok, prekrste se i prvo pitaju: „Kako je danas u Rusiji“? Ne sme se zaboraviti, ne sme se odbaciti, mora se negovati. Balkanu treba dati važno mesto u spoljnopolitičkim programima Rusije, a ovom regionu posvetiti više pažnje.
Naša starija generacija zna nešto o tome, ali je potrebno da znaju i mladi, da bi se ovo predavalo u školi, potrebno je napraviti programe o tome.
Ne treba samo da snimamo filmove o putovanjima po Sjedinjenim Američkim Državama, već treba da pričamo o Srbiji i Srbima, o Crnogorcima, Makedoncima.
Zašto skoro da nemamo takve programe? Smatram da pitanje rusko-srpskih odnosa treba da shvatimo ozbiljno.
Webtribune.rs
