Pojačane obaveštajne aktivnosti Vatikana na Balkanu oduvek su predstavljale loš znak za srpski korpus. A jedna iz serije vatikanskih afera potpuno je ogolila njegove obaveštajne planove i aktivnosti
Bombastične i neprijatne afere vezane za Vatikan odavno nisu nikakvo čudo. Najčešće su finansijske prirode, iako nikoga više ne iznenađuju ni one ljubavne, pa čak i pedofilske. Uostalom, vatikanska banka je decenijama na udaru javnosti zbog pranja novca italijanske mafije, poslovne saradnje s kontroverznim ličnostima i izbegavanja plaćanja poreza.
Vatikan je navikao na takve afere i s lakoćom ih neutrališe. Gotovo da imaju razrađen sistem za takve situacije. Međutim, obaveštajne afere su nešto drugo, jer provociraju javnost da se bavi onim što predstavlja tabu.
Upravo zato je jedna nedavna vest privukla pažnju, pošto jasno ukazuje na obaveštajne planove i aktivnosti Vatikana iako papska država zvanično nema obaveštajnu službu.
SPECIJALISTA ZA OBAVEŠTAJNU DELATNOST
Pojedini italijanski mediji, naime, grubo optužuju poslovnu damu sa Sardinije Čečiliju Maronju, koja ima firmu u Ljubljani, da je veštim manipulacijama ojadila vatikanske institucije za pola miliona evra u periodu od četiri godine. Krivica je pala na kardinala Anđela Bečua, koji je nedavno smenjen.
Zabunu stvara to što su u vatikanskim krugovima Čečiliju lažno predstavili kao kardinalovu nećaku, nakon čega je utvrđeno da oni nisu u rodbinskoj vezi. Naravno, odmah se javila sumnja da je veza druge prirode, i da je kardinal Beču novac uplaćivao svojoj ljubavnici.
Novac je uplaćivan za milosrdna dela i humanitarne akcije, ali je finansijska kontrola utvrdila da Čečilija taj novac troši u druge svrhe, što je i pokrenulo finansijsku aferu.
Čečilija se brani na specifičan način, čini se onako kako to Vatikanu najmanje odgovara – da je u pitanju finansiranje široke obaveštajne aktivnosti njene firme za potrebe Vatikana. Dok je italijanski mediji zovu „kardinalova dama“, ona kaže: „Nisam kardinalova ljubavnica, ja sam politički analitičar i specijalista za obaveštajnu delatnost.“
Dnevnik „Domani“ utvrdio je da „Čečilija koordinira obaveštajne delatnosti Državnog sekretarijata Svete stolice“ i da je spornih pola miliona evra bilo namenjeno za obaveštajne operacije. Kroz svoje izjave ona daje konture obaveštajnih planova Vatikana i tako potvrđuje zaključke novinara.
Iako spominje svoje aktivnosti u Africi i na Srednjem istoku, i kaže da se bavila Ukrajinom i Gruzijom za potrebe Vatikana, vidi se da je njena aktuelna preokupacija Balkan, još od 2018. godine kada je registrovala „firmu“ u Ljubljani.
Uostalom, ona kaže „da se na Balkanu očekivala nova gužva“, a takvu procenu mogao joj je dati samo Vatikan. Pored toga, dali su joj još nešto – diplomatski pasoš i diplomatski status.
Takav status obično se daje licima koja rade obaveštajno, kao mehanizam zaštite od hapšenja i kao sredstvo za lakši obaveštajni prodor. Odluka da sedište bude u Ljubljani je logična – dovoljno blizu budućim događajima na Balkanu, a dovoljno daleko da njena „firma“ bude bezbedna.
Upravo ta istina je za Vatikan i najneprijatnija. Lako bi oni prihvatili i preboleli finansijsku ili ljubavnu aferu, ali obaveštajnu mnogo teže, i zato su vidljiva nastojanja da sve ostane na finansijsko-ljubavnom polju. U krajnje neprijatnoj situaciji našao se kardinal u Beču jer mu je zabranjeno da govori i da objasni kompletan događaj.
„Naredili su mi da ćutim i mogu samo da kažem da sa gospođom nisam u srodstvu“, kuka on. Za Vatikan nije problem neka afera od tričavih pola miliona evra, niti ugled jednog smenjenog kardinala. Bitan je ugled Vatikana koji tvrdi da nema obaveštajnu službu, te se ne bavi obaveštajnim radom. Taj stav mora se tim više braniti, svim sredstvima, ukoliko je manje istinit.
TAJNA TAJNA SLUŽBA
Od svih tajnih službi na svetu, samo je jedna zaista tajna – vatikanska. Sve ostale tako zovemo zbog tajnih metoda rada. Obaveštajne službe drugih država su javne institucije za čije postojanje svi znaju.
Papska obaveštajna služba poznata je još od 1566. godine, pod imenom Sodalitium Pianum i ima najdužu tradiciju obaveštajnog rada. Međutim, 1922. Vatikan je odlučio da ukine obaveštajnu službu. Učinili su to samo formalno, jer njihov obaveštajni sistem sve vreme odlično funkcioniše kao jedan od najjačih na planeti.
Na primer, najpoznatiji lovac na naciste Simon Vizental, koji se u svom radu oslanjao na čuveni izraelski Mosad, i vrlo dobro je poznavao tajni rad i mnoge obaveštajne sisteme, tvrdio je da je obaveštajna služba Vatikana efikasnija od Mosada.
Obaveštajna služba Vatikana ima objektivne uslove da bude jaka i efikasna jer se oslanja na infrastrukturu koja opstaje u svim režimima i političkim sistemima. Opslužuje je sveukupna rimokatolička crkvena jerarhija uz pomoć više od 500 diplomatskih predstavništava širom sveta, mnoštva biskupa, monsinjora i kaluđerskih redova. Realne su tvrdnje da se u Vatikan slivaju informacije iz celog sveta, gde ih obrađuje i klasifikuje tim analitičara, maskiran nekim drugim funkcijama u okviru zvaničnih državnih institucija.
U razloge zbog kojih Vatikan krije da ima obaveštajnu službu nije teško proniknuti. Davno su procenili da zvanično postojanje obaveštajne službe direktno ugrožava njihove verske objekte i institucije u svetu, a time i katoličku religiju.
Jer ako se iz njihovih objekata i institucija deluje obaveštajno, onda svaka država ima neotuđivo pravo da prema njihovim verskim službenicima, diplomatskim predstavnicima, pa i nekim vernicima, preduzima kontraobaveštajne mere.
Ako pak nemaju obaveštajnu službu, onda je svaki oštar kontraobaveštajni, pa i obaveštajni nastup prema njima nekorektan i neprihvatljiv. Pored ovih diplomatskih i verskih razloga, postoji još jedan, malo manje važan – zatupljivanje oštrice obaveštajnog i kontraobaveštajnog nastupa prema Vatikanu čini njihovu obaveštajnu službu još efikasnijom.
Papu i Vatikan već sto godina zvanično čuvaju samo Švajcarska garda i Vatikanska žandarmerija. Švajcarska garda tradicionalno obezbeđuje papu, njegovu palatu i kontroliše ulaz u grad (državu).
Vatikanskoj žandarmeriji pripisuje se mnogo obaveza koje ona objektivno na može da ispuni – antiterorističko delovanje, kontrola saobraćaja, kriminalistička istraživanja, pravosudna aktivnost, neposredna zaštita pape zajedno sa Švajcarskom gardom, pa i obaveštajne aktivnosti.
U situaciji velike ugroženosti od terorizma neophodna im je obaveštajna služba. Specifičnost je u tome što Vatikan uglavnom nije u stanju da preduzima fizičke kontramere prema pojedincima i grupama koji ih ugrožavaju nego podatke ustupaju moćnim državama koje su im naklonjene, radi zaštite i obostrane koristi.
Tamo gde je veliki rizik od kompromitovanja ili gde su u pitanju „prljavi poslovi“ koji su danas svojstveni moćnim obaveštajnim sistemima, Vatikan ima razloga da angažuje (za novac) neke privatne obaveštajne agencije koje deluju pod maskom humanitarnog rada ili neke druge legalne aktivnosti. Činjenice ukazuju da je tako angažovana i „firma“ Čečilije Maronja.
STARA PRAKSA
Dovoljno je analizirati primere iz Evrope da bi se videlo konstantno obaveštajno delovanje Vatikana, pa i ono drugo, destruktivno i podrivačko, koje danas smatramo metodom hibridnog ratovanja.
Ponekad ga je teško prepoznati jer je obaveštajna služba Vatikana često prethodnica i obaveštajna logistika nekom od obaveštajnih sistema velikih sila, preko koje posredno ostvaruje svoje strateške interese. To je stara praksa.
Na primer, još u vreme Hladnog rata i gvozdene zavese obaveštajne mogućnosti zapadnih obaveštajnih službi bile su veoma skučene i ograničene, i to u vreme kada su informacije bile najvažnije. Jedina obaveštajna služba koja je imala objektivno dobre mogućnosti obaveštajnog rada i u tim uslovima bila je vatikanska.
Naravno da su te mogućnosti iskorišćene, i da su dragoceni obaveštajni podaci ustupani obaveštajnim službama SAD. Zato se Vatikanu na Zapadu često gleda kroz prste i pomaže u zataškavanju neprijatnih afera, jer nikada se ne zna kada će njihov obaveštajni sistem ponovo biti jedini efikasan i dragocen.
ZNAK ZA UZBUNU
Srbi na Balkanu i te kako treba da zaziru od svake nove aktivnosti vatikanske obaveštajne službe. Jer kada god je ona pokazivala poseban interes za Balkan, Srbi su loše prolazili.
Stradanja su uslovila nepogrešiv instinkt za opasnost, tako da ih ne može zavarati spominjanje Slovenije i Ljubljane, niti priče o humanitarnim akcijama. Nema tu humanitarnog rada, nego je priča o tome samo maska za široke obaveštajne i destruktivne aktivnosti koje je planirala privatna obaveštajna agencija po narudžbi Vatikana.
Vatikan je preko svoje tajne službe saznao, ili je obavešten, da moćnici na Zapadu planiraju nove sukobe na Balkanu, i u skladu sa starom tradicijom želi da bude aktivno prisutan, da pomaže svojima i utiče na krajnji ishod.
Angažovanje privatne agencije znači da će biti prljavih igara koje se ne smeju dovesti u vezu s Vatikanom, ali će ostvarivati njihove interese. Nije to teško razumeti iz komentara Čečilije Maronja.
Da li je nešto poremetilo te planove, da li su definitivno odbačeni ili samo odloženi, tek ćemo videti. Za Srbe bi bilo bolje da na vreme shvate da se nešto veliko priprema i da obaveštajna afera „kardinalova dama“ jasno ukazuje da je Balkan buduće neuralgično područje sa stanovišta velikih zapadnih sila.
Možda i grešimo u proceni, ali ta greška neće biti tako skupa kao ona koju ćemo počiniti ako potcenimo opasnost na koju smo, igrom slučaja, blagovremeno upozoreni.
Vatikan i ustaše
Srbi imaju mnogo razloga, zasnovanih na istorijskim činjenicama, da budu veoma oprezni i sumnjičavi kada su obaveštajne aktivnosti Vatikana u pitanju.
Za Srbe je najbolnija vatikanska simbioza sa ustaškim pokretom, jer su se njihovi interesi često poklapali na štetu Srba. Ustaški zločini ogromnih razmera u Drugom svetskom ratu dogodili su se, što sa znanjem, što s blagoslovom Vatikana. Masovna prisilna pokrštavanja niko u Vatikanu nije osudio niti poništio.
Prljava uloga obaveštajne službe Vatikana veoma je značajna i kod organizovanja bekstva i skrivanja fašističkih zločinca. Posebno bitno za Srbe je to da su brojni najkrvaviji ustaški zločinci pobegli upravo „pacovskim kanalima“ Vatikana.
Naravno da sve to nije moglo da se organizuje bez tajnog dogovora vatikanske tajne službe s tajnim službama SAD i Velike Britanije, i nije moglo da se tako dobro izvede bez tesne veze vatikanske s Ustaškom nadzornom službom.
U tome je ključnu ulogu imao takoreći nezapažen lik iz Katoličke crkve u Zagrebu – Vilim Cecelja, pred kraj rata detaširan u Blajburg, za koga se pretpostavlja da je bio ključna veza i koordinator između ustaške i vatikanske službe. Cecelja je nakon rata ostao u Austriji kao veza Vatikana s ustaškom emigracijom. Pokrenuo je i omasovio komemoracije ustašama u Blajburgu.
Pokušaj „Križarskog pokreta“ da podigne oružanu pobunu u Hrvatskoj po završetku Drugog svetskog rata odvijao se sa čvrstim osloncem na infrastrukturu i sveštenstvo Katoličke crkve u Hrvatskoj.
Vatikan je znao da nije u pitanju verski pokret nego zločinački i ustaški, ali ga je ipak podržao i pomogao preko svog obaveštajnog sistema. Da bi prevara naroda – katoličkih vernika u Hrvatskoj bila što uverljivija, na kapi su nosili beli krst (križ) kao simbol, po čemu su i dobili naziv „križari“. Predugo je Vatikan imao negativnu i destruktivnu ulogu na Balkanu da bi se to olako zaboravilo.
Nema sumnje da je vatikanska obaveštajna služba odigrala značajnu ulogu prilikom razbijanja Jugoslavije i uspostavljanja nove nezavisne Hrvatske u kojoj će ponovo doći do progona i stradanja Srba. Instruisani sveštenici nisu se ustručavali da direktno utiču na izbore pritiskom na vernike. Svaki vernik je bio obavezan da pre glasanja na prvim „slobodnim“ izborima u Hrvatskoj dođe u crkvu, gde je dobio instrukcije za koga da glasa.
Ljuban Karan (pecat.co.rs)
