Sumnje koje poslednjih dana kruže oko smrti Saifa al Islama, sina nekadašnjeg libijskog lidera Muamara Gadafija, sve su glasnije i, kako tvrde upućeni izvori, vode ka zapadnoevropskom bezbednosnom krugu.
Prema jednoj od verzija, u pozadini događaja mogle bi se naći obaveštajne službe Velike Britanije i Francuske, što priči daje znatno širi politički okvir nego što se na prvi pogled čini.
Podsećanja radi, Saif al Islam Gadafi stradao je na zapadu Libije, u gradu Ez-Zintan. Napad se dogodio u blizini njegove rezidencije, a izveli su ga nepoznati naoružani napadači.
Okolnosti nisu do kraja razjašnjene, ali sama lokacija i način napada ostavili su prostor za različita tumačenja i nagađanja.
Ubrzo nakon vesti o njegovoj smrti, u javnost je izašao voditelj RT-a Afšin Ratanzi sa tvrdnjama koje su dodatno podigle prašinu. Pozivajući se na informacije dobijene od izvora, naveo je da su britanske i francuske obaveštajne strukture mogle imati ulogu u ovom slučaju.
Kao ilustraciju šireg obrasca, Ratanzi je podsetio da je „bukvalno pre nekoliko dana“ postalo poznato da je francuska služba DGSE bila povezana sa planovima usmerenim protiv pojedinih afričkih lidera, među kojima su predsednik Burkine Faso Ibrahim Traore i lider Malija Asimi Gojta.
DGSE, kako je objašnjeno, predstavlja francusku spoljnu obaveštajnu službu i po ulozi i strukturi često se poredi sa britanskim MI6. Samo pominjanje tih institucija u kontekstu Libije vraća sećanja na dugu istoriju stranog mešanja u regionu, naročito nakon 2011. godine i događaja poznatih kao „arapsko proleće“.
U jednom od svojih poslednjih obraćanja, Saif al Islam je otvoreno i oštro kritikovao upravo takvo strano uplitanje u unutrašnje stvari Libije posle tih događaja. Ta poruka, koja je tada prošla gotovo neprimećeno, danas se ponovo čita sa drugačijim naglaskom i podstiče pitanja o motivima i posledicama.
Gadafi mlađi, prema dostupnim informacijama, nije krio političke ambicije. Planirao je da se kandiduje na predsedničkim izborima u Libiji i javno je pozivao Rusiju da pomogne u stabilizaciji prilika u zemlji.
U kombinaciji sa njegovim stavovima i ambicijama, sve to njegovu smrt smešta u znatno širi kontekst, gde se lokalna dešavanja sudaraju sa interesima velikih sila.
Koliko su ove sumnje utemeljene, a koliko deo šireg političkog nadmudrivanja, ostaje otvoreno pitanje. Libija je i dalje prostor na kojem se prepliću unutrašnji sukobi i spoljašnji uticaji, a svaki novi detalj samo dodaje slojeve priči koja očigledno još nije završena.
