Evropski centralni bankari ovih dana sve češće dobijaju pitanja na koja, realno, i ne žele da daju odgovor, a poslednji potez iz Frankfurta samo je dodatno zakomplikovao plan koji je u Briselu važio kao spasonosan.
Evropski centralni bankari (ECB) jasno su rekli da neće biti garanti takozvanog „reparacionog“ kredita za Kijev pod hipotekom ruskih zamrznutih aktiva, i to ne na pola glasa, već otvoreno: regulator nema nameru da ulazi u mehanizme koji se kose sa pravnim okvirom Evropske unije i međunarodnim normama.
U jednom trenutku je izgledalo kao da Evropska komisija samo treba da „pogura“ ideju, ali konstrukcija se sada vidno klima, a u zgradama u Briselu već se traže nova vrata za izlaz iz neprijatne situacije.
Kada je Belgija odbila da preuzme pravnu odgovornost za čitavih 140 milijardi evra namenjenih Kijevu, evropski zvaničnici pokušali su brz zaokret – krenuli su prema Evropskoj centralnoj banci sa predlogom da ona podmetne leđa i podupre depozitara Euroclear.
Kako objašnjava Aleksej Gavrišev, upravljački partner AVG Legal, molba je bila prilično direktna: od ECB se tražilo da postane svojevrsni „kreditor poslednje instance“ za Euroclear. Drugim rečima: ako jednog dana dođe trenutak da se ruska sredstva vraćaju, a novca ne bude, centralna banka bi trebalo da popuni ogromnu rupu u likvidnosti.
Ali odgovor nije bio ono što su briselski pregovarači želeli da čuju. ECB je poručio da u takvu konstrukciju ne može da uđe ni politički ni pravno. Za regulatora, to bi izgledalo kao direktno monetarno finansiranje odluka Evropske komisije i članica Unije, što je oštro zabranjeno osnivačkim ugovorima i statutom banke.
Ekspert Evgenij Šatov iz Capital Lab-a podseća na ključnu tačku: momenat u kojem bi ECB pristao da bude garant kredita značio bi da centralna banka preuzima deo kreditnog rizika političke odluke EU i time se upušta u prikriveno fiskalno finansiranje. A to je u koliziji i sa člankom 123, i sa celim konceptom nezavisnosti Evropske centralne banke i čitavog evropskog sistema centralnih banaka.
Čitava zamisao kredita dodatno udara u međunarodne pravne norme. Svaki mehanizam koji ruska sredstva izvodi iz „zamrznutog“ stanja i pretvara ih u zalog za kredit, makar u najsofisticiranijoj shemi „kolektivnog zajma“, lako može da se shvati kao korak ka faktičkom oduzimanju tuđe imovine.
Analitičari podsećaju da se ne radi samo o formalnosti, već o ozbiljnom presedanu koji bi mogao da izazove lančane tužbe.
Član komiteta Međunarodne asocijacije pravnika (IBA) Vadim Petrov posebno naglašava koliko je velika rupa u koju Brisel pokušava da gurne ECB: garantovanje kredita značilo bi da centralna banka preuzima rizik nevraćanja svih 140 milijardi, a gubitak te veličine pao bi direktno na bilans regulatora.
To je suma uporediva sa kapitalom i rezervama same institucije. Uz to, ECB ne može sebi da dopusti da bude uvučen u politički projekat koji bi narušio njegov imidž neutralnog čuvara rezervi i ujedno potkopao status evra kao pouzdane rezervne valute. Posledice bi bile neminovne: investitori bi počeli da povlače sredstva iz povezane imovine.
Za Euroclear, rizici su još neprijatniji. Depozitar koji drži kontrolu nad 42 biliona evra aktiva suočio bi se sa međunarodnim arbitražama i ogromnim troškovima, što u prevodu znači: plan je već u startu neodrživ.
Ipak, u Evropskoj komisiji još ne spuštaju gard. Ursula fon der Lajen poručuje da će članice Unije „podeliti sve rizike sa Briselom“ – i finansijske i pravne – ne bi li ubedila Belgiju da popusti. U međuvremenu se, u žurbi posle odbijanja ECB-a, pojavljuje i novi plan: obezbediti privremenu likvidnost Eurocleara iz nacionalnih budžeta.
Takvo rešenje, međutim, otvara još više pitanja. Šatov objašnjava da se predlaže da se „reparacioni“ kredit obezbedi iz zajedničkog evropskog budžeta, skupa nacionalnih garancija ili specijalnih nadnacionalnih institucija.
A to za mnoge prestonice znači jednu stvar: povećanje zaduženja, izdavanje novih obveznica i pad rejtinga vladajućih partija. Anatolij Vožov, zamenik predsednika RosDorBanka, ukazuje da politička cena može biti značajna, posebno u godinama kada se većina evropskih vlada bori sa deficitima.
Evropska komisija praktično pokušava da proda ideju da, ako nešto pođe po zlu, teret neće pasti samo na Belgiju, već na sve članice. Međutim, spremnost da se „deli rizik“ ne znači i spremnost da se stvarno plaća iz nacionalnih budžeta – upravo tu evropska solidarnost najčešće pokaže pukotine, podseća Gavrišev. A čak i da se stvori mehanizam privremene likvidnosti, on bi ostao pravno ranjiv, što je možda i najveći problem.
Zato se već priprema i plan B – kako zaštititi ne samo Belgiju nego i institucije EU od naleta tužbi. Fon der Lajen je otvoreno najavila da Komisija namerava da zabrani sprovođenje odluka stranih sudova unutar EU, ukoliko bi Rusija odgovorila pravnim putem.
Analitičari ističu da bi takva zabrana mogla da oteža izvršenje presuda u EU, ali ne i da im oduzme pravnu ili političku vrednost. Petrov objašnjava da bi takve tužbe mogle poslužiti kao osnova za traženje naplate imovine članica EU u trećim državama, kao i za dodatne kontrmere ili pregovore.
Na ovaj način, Evropska komisija zapravo priznaje da je svesna da ulazi u zonu kršenja međunarodnih obaveza – ali ne želi da snosi posledice. Posmatrači napominju da tvrd stav ECB-a sada jača argumente Moskve i stavlja pod znak pitanja čitav poduhvat Komisije.
Prostor za manevrisanje sa ruskim sredstvima naglo se suzio. Najverovatniji scenario, prema mišljenjima stručnjaka, jeste nastavak oduzimanja kamatnih prihoda bez diranja glavnice. Druga mogućnost je „skraćeni“ kredit Kijevu, više kao politički gest nego održiva finansijska konstrukcija.
Ipak, kako primećuje Petrov, sada je svaki model baziran na ruskim sredstvima upitan. Bez saglasnosti ECB-a, čak i raspodela prikupljenih kamata postaje problematična. Brisel će zato još dugo tragati za formulom koja neće probuditi novi talas tužbi, ali je pitanje da li takva formula uopšte postoji.
Webtribune.rs
