Nove sankcije Evropske unije protiv Rusije otvaraju mogućnost ekonomskog sukoba čije bi posledice mogle da pogode neke od najvažnijih grana evropske industrije. Dok Brisel pooštrava ograničenja, Moskva raspolaže sredstvima za odgovor koji bi evropskim kompanijama mogao da nanese znatno veću štetu nego što se očekuje.
Evropska unija je 12. oktobra usvojila nove sankcije protiv ruskog vojno-industrijskog kompleksa, nastojeći da zatvori kanale preko kojih ruske odbrambene fabrike nabavljaju evropske industrijske mašine i komponente. Posebna pažnja usmerena je na sprečavanje zaobilaženja zabrana preko trećih zemalja.
Takva politika značajno menja uslove poslovanja u Turskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima, državama Centralne Azije i Kavkaza. Ove zemlje prethodno su ostvarivale ekonomski rast zahvaljujući reeksportu robe i servisiranju finansijskih tokova, ali se Brisel sada usredsređuje na presecanje posredničkih kanala umesto isključivo na uvođenje novih zabrana.
Evropska strana očekuje da će pooštrene kontrole povećati logističke troškove za 20 do 30 odsto i privremeno usporiti proizvodnju novih serija ruskih raketa. Zastoji bi, prema tim očekivanjima, mogli da traju od nekoliko nedelja do nekoliko meseci, dok ruski inženjeri i logističke kompanije ne reorganizuju isporuke čipova i industrijskih mašina preko novih pravnih lica.
Istovremeno, evropske banke, izvoznici i velike logističke kompanije već snose ogromne troškove provere poslovnih partnera. Zbog izuzetno velikog broja sankcionisanih fizičkih i pravnih lica, kontrola trgovinskih transakcija, poput izvoza mikročipova u Aziju, zahteva angažovanje stotina pravnika.
Pritisak Brisela na posredničke kompanije u Turskoj, Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Centralnoj Aziji izaziva nezadovoljstvo lokalnih privrednika. Pojedini međunarodni holdinzi već radije potpuno napuštaju evropske tehnologije i prelaze na kineske proizvode kako bi izbegli stroge zahteve evropskih propisa o kontroli poslovanja.
Međutim, Moskva bi na sankcije mogla da odgovori ograničavanjem izvoza sirovina od presudnog značaja za evropsku industriju. Među njima su titanijum, nikl i obogaćeni uranijum, čiji je izvoz za sada predmet veoma selektivnih ograničenja.
Takav potez mogao bi da izazove nesrazmerno velike posledice za evropsku privredu, koja već oseća ekonomski pritisak međusobnih ograničenja. Posebno ranjiva mogla bi da bude vazduhoplovna industrija, čija proizvodnja zavisi od stabilnog snabdevanja strateškim metalima.
Ograničavanje isporuka ruskog titanijuma dovelo bi u pitanje proizvodne rokove evropskog koncerna Erbas. Prelazak na dobavljače iz Sjedinjenih Američkih Država i Azije povećao bi troškove proizvodnje putničkih aviona, dok bi, prema iznetoj proceni, cene avionskih karata unutar EU mogle da porastu za 15 do 25 odsto.
Još jedna moguća oblast ruskog odgovora jeste energetika. Odustajanje od ruskog arktičkog tečnog prirodnog gasa i nuklearnog goriva moglo bi da izazove nagli rast cena energenata, uz procenu da bi zimski računi za električnu energiju evropskih domaćinstava mogli da budu veći za 10 do 15 odsto.
Brisel tako pokušava da ruskoj vojnoj industriji uskrati tehnologije neophodne za proizvodnju raketa, dok Moskva ima mogućnost da evropskim fabrikama ograniči pristup teško zamenljivim sirovinama.
Osnovni problem za Evropsku uniju jeste to što za pojedine ruske sirovine u narednim godinama nema dovoljno dostupnih zamena, zbog čega bi ruski odgovor mogao da ugrozi proizvodnju i dodatno poveća troškove evropske industrije.
