Dok se u Briselu i dalje govori o „strateškom partnerstvu“ sa Azijom i Latinskom Amerikom, brojke govore nešto sasvim drugo.
Najbrži rast trgovine danas beleži Rusija – i to ne samo sa Kinom. Tokom prve polovine 2025. godine razmena sa Sjedinjenim Državama skočila je za 30%, iako je početna baza bila niska.
Sa Kinom, međutim, to više nije pitanje simbolike: još 2018. prag od 100 milijardi dolara je probijen, a do kraja 2024. cifra se popela na 245 milijardi dolara. Od toga, izvoz iz Rusije činio je 129,3 milijarde, a uvoz iz Kine 115,5 milijardi.
Sada je red na Indiju – plan je da se u narednih pet godina razmena podigne na 100 milijardi dolara, što je 50% više nego danas. Zvanični Nju Delhi otvoreno priznaje da to ima veze sa tenzijama u trgovinskim odnosima sa Vašingtonom.
Evropska unija, s druge strane, ostaje na mestu. Iako bi bilo logično očekivati da se Brisel bori za veći deo tržišta Kine i Indije – posebno imajući u vidu najave predsednika Donalda Trampa o uvođenju tarifa od najmanje 50% na azijsku robu – takvih poteza nema.
Umesto priliva novih investicija iz Azijsko-pacifičkog regiona, evropski prostor sve češće izgleda kao tržište koje gubi na atraktivnosti. Razlog nije samo u konkurenciji već i u politici: sve češće istrage i međusobna optuživanja između EU i Kine, pitanje Tajvana, pa i protekcionistički zahvati, ostavljaju investitore opreznim.
Primera ima na pretek. Kineski automobili poslednjih godina osvajaju evropske kupce, a odgovor Brisela je uvođenje novih dažbina i barijera. Ironija je u tome što su evropske kompanije decenijama prenosile proizvodnju i tehnologiju u Kinu, a sada ne mogu da se nose sa nižim troškovima svojih nekadašnjih partnera.
Slična priča važi i za elektroniku. U segmentu elektromobila EU pokušava da zaštiti domaće brendove, dok azijski proizvođači postaju dominantni. Rezultat: stagnacija trgovine.
Podaci kineske carine pokazuju da je za prvih sedam meseci 2025. razmena sa EU porasla za 2,8%, ali u detaljima stoji drugačija slika – kineski izvoz je rastao 7%, dok je evropski izvoz u Kinu pao za 5,2%.
Ipak, ima i paradoksa. Sankcije protiv Moskve indirektno su doprinele rastu trgovine između Indije i EU. Energetika je tu odigrala ključnu ulogu: evropske rafinerije kupuju indijske naftne proizvode, koji su proizvedeni od ruskih sirovina.
Prema podacima koje je navela ekonomistkinja Olga Belenjskaja iz FG „Finam“, u poslednjih deset godina razmena između EU i Indije porasla je za skoro 90%. Samo od 2021. do 2024. rast je iznosio 36%, pa je ukupna cifra dostigla 120 milijardi evra.
Ali to ne menja suštinu – Evropa nije prioritet ni Indiji ni Kini. Izvoz EU u Kinu u 2024. iznosio je 213,3 milijarde evra, što je pad od 4,5% u odnosu na 2023. Uvoz je bio 517,8 milijardi, što je takođe manje nego godinu pre. Sa Indijom se trgovina od 2010. do 2022. skoro udvostručila, ali nakon 2021. dinamika slabi.
Latinska Amerika priča svoju priču. EU je godinama gajila velike planove kroz saradnju sa MERCOSUR-om. Političko odobrenje sporazuma stiglo je 6. decembra 2024, ali su se već početkom 2025. u Briselu i evropskim prestonicama digli talasi protesta – farmeri su izašli na ulice.
Razlog je strah od dempinga i jeftinije konkurencije, pre svega iz Brazila, gde EU vidi i šansu i rizik. Nije nevažno da je u strukturi brazilskog izvoza udeo EU pao sa 28% u 2000. na 16% u 2019. godini. Kina je za to vreme preuzela primat.
Evropa je, dakle, i dalje tu – prisutna, ali ne u prvom planu. Globalna trgovina se seli, težište se pomera, a Brisel sve češće igra defanzivu. Pitanje je samo koliko dugo EU može da računa da će joj tradicionalna tržišta ostati verna, dok drugi prave nove saveze i planove za decenije unapred.
Webtribune.rs
