Formalni izlazak Velike Britanije iz EU je, ipak, samo početak jednog, verovatno dugog, procesa obnavljanja ukupnog britanskog uređenja. Jer, sve ono što se dešavalo oko Bregzita je i simbol, svedočanstvo urušenosti političkog, demokratskog i modela društva koji je kao i u većem delu Evrope izgrađen pod ideološkom mantrom evropske integracije.
Hroničari podsećaju da će cena verovatno biti velika, jer to je cena slobode. Sloboda nikada nije jeftina. Ali, i referendum i kasniji vanredni izbori su pokazali da je dovoljna većina Britanaca spremna da plati tu cenu nove slobode.
Izvesna iskustva već postoje. Ovo nije prvi Bregzit.
Prvi Bregzit se dogodio kada je kralj Henri Osmi u prvoj polovini 16. veka odvojio Englesku od Vatikana, Katoličke crkve i kroz reformaciju utemeljio Englesku protestantsku crkvu. To je stvarno bio Bregzit i udaljavanje Britanije od evropske kulture.
Doduše, mnogi su za tu slobodu u ono vreme platili visoku cenu, ali je činjenica da je tada i krenuo razvoj i izgradnja snage moderne Engleske što je kasnije dovelo i do Ujedinjenog Kraljevstva.
Sada je prioritet obnoviti funkcionisanje političkog i pravnog sistema i povratiti poverenje građana. To će takođe sporo ići jer se izgubljeno poverenje teško vraća.
Bregzit je daleko važniji proces nego što je sam izlazak jedne zemlje iz EU. Čak je to, šire gledano, i najmanje važno. Bregzit je početak rušenja sistema dominantnog poslednjih decenija. Bregzit je revolucija.
Tektonske promene koje sa sobom nosi Bregzit za savremenu Britaniju ali i Evropu imaju toliki potencijal da se mogu smatrati i evropskom revolucijom.
AMERIKANCI UZNEMIRENI: Sumnjaju da su Rusi na Uralu postavili nepoznato oružje “sudnjeg dana”https://t.co/JGCg5vITjw
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) September 27, 2020
U Evropi, ili u njenom zapadnom delu, u novijoj istoriji su bile tri političke revolucije.
Prva je Francuska buržoaska, druga je stvaranje Evropske unije, koja je suštinski promenila način vladanja i političko-ekonomsku strukturu u Evropi, najveća promena još od 1648. godine, A treća je Bregzit. To je i nagoveštaj budućnosti političke kulture u svetu.
On je pre svega znak povratka suvereniteta država koji je osnovni uslov da se ponovo uspostavi odgovornost izabranih predstavnika naroda.
Izabrani predstavnici naroda, političari, ne mogu više da se kriju iza „viših ciljeva“ neke međunarodne integracije ili nepostojeće ideologije zajedništva. Ta dva povratka, suvereniteta i odgovornosti, dovode i do povratka demokratije i demokratskog ustrojstva država. Bez ta tri elementa nema ni razvoja društva.
U nekoliko reči, Bregzit znači i suverenitet, i odgovornost i demokratiju.
I, možda i najvažnije, Bregzit je i povratak snage naroda, narodne volje. Da se nije desio Bregzit, postojala je mogućnost narodne pobune, masovnih protesta i verovatno političkog nasilja. Ta mogućnost nije nestala, u mnogome zavisi od razvoja Bregzita, i to je ono što elita u Londonu još dovoljno ne razume i potpuno ignoriše.
Vrlo brzo su se, međutim, pojavile sumnje da li će Britanija uspeti. Došla je kriza sa korona virusom koja bi mogla promeniti mnoge stvari. Ne kao infekcija nego kao povod za druge ambicije. To bi, na duži rok, moglo dovesti u pitanje i sam Bregzit. Ne formalno nego suštinski, šta Bregzit stvarno znači. To je već jasno po mnogo čemu.
Bregzit je promena kompletne političke kulture, promena ideologije koja je bila dominantna u Evropi poslednjih decenija.
Tako da je Bregzit još uvek revolucija pod znakom pitanja i sada je ključno da li Boris DŽonson i ova generacija imaju kapacitet da se nose sa tim dugoročnim izazovima. Naravno, teško je zamisliti da bi neko mogao da ukine Bregzit ali bi se moglo desiti da od njegove suštine napravi prazninu.
Veoma je teško proceniti budućnost EU. Jedno je sigurno, ako želi da opstane onda mora da se reformiše. Ali, u svetlu unutrašnje strukture vrlo je teško videti kako uopšte postojeća EU može da se reformiše.
Da li je reforma uopšte moguća? Mnogi veruju da nije.
Posledice razvoda će za EU biti pre svega političke mada i finansijske nisu zanemarljive. Treba u budžetu namaknuti najmanje 10 milijardi evra godišnje.
Šteta je daleko veća u političkom smislu jer Bregzit je iznad svega politički poraz EU. Poraz koji ruši mit o nezamenjivosti EU i njenom „večnom trajanju“ i ohrabruje i druge zemlje nezadovoljne načinom integracije da i one iskorače. Ta mogućnost je vrlo verovatna, posebno za one članice koje nisu u evro zoni.
Vrlo je često i pitanje da li će Bregzit dovesti do raspada EU?
Bregzit jeste poraz evropske integracije, ali on ne može bitnije da utiče na njenu sudbinu. Jer, Bregzit je posledica krize i izvesnog raspadanja, on nije uzrok. Uzroci su na drugom mestu i oni dovode do samoponištenja i oni leže u izvornoj strukturi integracije i nerealnim ambicijama stvaranja super-države Evrope. To jednostavno nije moguće i ta nemogućnost vodi ka konačnom kraju.
Drugo je pitanje kada će to da bude. Evropska integracija je u stanju takozvane terminalne bolesti a za takvog pacijenta se nikada pouzdano ne zna kada će da umre. Britanija je samo prva zemlja koja ne želi da čeka kraj.
Sudeći prema izjavama i medijskim akcijama Brisela, u briselskoj birokratiji, ali ne i u svim važnim zemljama EU, dominiraju dve opcije. Jedna je da zateže oko trgovinskog sporazuma što bi bilo na štetu nekoliko zemalja Unije koje najviše izvoze u UK, a druga je da ucenjuje London podgrejavanjem separatizma u Škotskoj i Severnoj Irskoj.
[adsenseyu1]
Ni jedna opcija nije efikasna a separatizam je čak i nerealan. Bregzit je takođe pokazao da su zemlje članice u stvari taoci EU, taoci jednog propalog projekta.
LJudi jednostavno hoće svoju državu, odgovornost onih za koje su glasali i da budu ono što oni po svojoj prirodi i istorijskom iskustvu i njihove zemlje jesu. To je suština.
I baš kada je krenuo, za mnoge bolan, proces izlaska iz kandži EU desila se kriza sa takozvanom pandemijom Korona virusa. Reagovanje britanske vlade na korona virus je probudilo strahove da Britanija ipak, u ovom vremenu, nema dovoljno snage da bude samostalna i da bi u toj slabosti mogla da postane samo slobodno tržište za sve druge.
Za Britaniju se korona pokazala kao izuzetno važan događaj. Ne zato što su taj virus i njegova neobična epidemija toliko opasni nego zato što se pokazala moć Duboke države. Sa Bregzitom je Duboka država izgubila veliki deo te moći, poražena je, ali je sa projektom korona virusa uspela da je povrati. Kriza sa korona virusom je dala šansu za pobedu i Duboka država ju je iskoristila.
Uspela je da slomi britansku vladu i samog premijera Borisa DŽonsona. To može da ima posledice i na dalji tok Bregzita.
Odlučnost DŽonsonove vlade je slomljena, zavladala je politika straha. Posle ovog poraza veliko je pitanje da li će se britanska vlada oporaviti i kakav će Bregzit izvesti.
Korona je oživela sve one poražene i osramoćene tokom Bregzita i izbora.
U takvoj situaciji premijer Boris DŽonson deluje nemoćno. On je od strane Duboke države i establišmenta proglašen za neprijatelja ali je došao na vlast, jer ima podršku naroda, običnog čoveka. Od te podrške dolazi i njegovi snaga i politička moć. To mu je preko korona virusa Duboka država izbila ispod nogu. On je prihvatio njene naredbe, a nije pitao narod, tačnije protiv onoga šta narod misli, a on je jedini stao iza njega tokom Bregzit drame i na izborima. DŽonson je sada ostao bez toga, on u krizi sa kornom nema podršku naroda uprkos lažnim istraživanjima javnog mnjenja.
[adsenseyu4]
U suočavanju sa projektom korone izabrao je Duboku državu, koja ga smatra neprijateljem.
Ali, Duboka država je preko svog instrumenta, Svetske zdravstvene organizacije, tražila drastične mere i to da budu u svim zemljama iste. I da način „lečenja“ bude isti a saopštenja o broju umrlih mora da idu preko američkog DŽon Hopkins centra.
Čak su i obraćanja narodu lidera zemalja morali da budu ista, iste rečenice su svi izgovarali.
Britanski premijer to u početku nije prihvatio i držao se tradicionalnog stoičkog odnosa Britanije prema krizama. Ispostavilo se da je baš propisani način lečenja ubijao ljude, posebno preporuka o korišćenju respiratora.
Duboka država, međutim, ima široku mrežu. Odmah su na berzama krenule manipulacije koje su dovele do velikog pada kursne vrednosti engleske funte a sa objašnjenjem da je to zato što britanska vlada izbegava oštre mere protiv korona virusa.
I onda se britanska vlada predala i funta je odmah skočila.
Britanija i njena vlada su, dominantno je uverenje javnosti, tako izdale i sebe i svoj narod. Od vlade je traženo da se odrekne britanskih standarda, britanskog identiteta i ona je prihvatila tuđe standarde, tuđa pravila.
Prihvatila je ono protiv čega je suština Bregzita i što je tu vladu dovelo na vlast, prihvatila je da Britanija bude kao drugi, da svi budu isti.
Premijer Boris DŽonson je 23. marta 2020. uveo restrikcije kakve u Britaniji nisu nikada viđene, čak ni u vreme svetskih ratova.
Policija je dobila ovlašćenja i da kazni one koji ne poštuju restrikcije i da rasturi javna okupljanja. To je svedočanstvo predaje britanske vlade Dubokoj državi.
I tako je Boris DŽonson postao čovek koji je ušao u istoriju kao lider Bregzit revolucije, ali i kao onaj koji je uveo i najrigoroznije restrikcije lične slobode u istoriji Kraljevstva.
Umesto odgovora na ključna pitanja, javnost je zasipana strahom, strahom od smrti, a mediji su plasirali ogromne brojke umrlih koje niko nije mogao da proveri.
Ni za jednog pacijenta nije utvrđeno od čega je umro, a lekari su se barem izborili da kažu da je umro sa korona virusom a ne od korone.
I tako, tek što je s Bregzitom došla sloboda Britanci su bili prisiljeni da se odreknu nekih osnovnih sloboda. Mere vlade će razoriti mnoge živote i dugoročno oštetiti ekonomiju i osiromašiti društvo. Svi postaju isti. A Bregzit je upravo bio borba za slobodu, i osvojena je -ali onda, moguće, izgubljena.
Ključno je pitanje da li će sve okolnosti koje prate Korona virus i posrnuće DŽonsonove vlade srušiti sve one nade i promene koje sa sobom nosi Bregzit?
Iako su sve okolnosti krize i sva otkrića njene pozadine za mnoge i potvrda da su bili u pravu što su glasali za Bregzit.
Posle iskustva sa koronom i kapitulacijom pred Dubokom državom – britanski politički establišment bi se mogao da suoči sa novom narodnom pobunom koja više neće biti „tipična britanska revolucija“. To je realna opasnost. Jer, posle predaje Dubokoj državi vlada Borisa DŽonsona će se teško oporaviti.
Za britansku vladu se pojavio i dodatni, obnovljeni problem – nestalo je poverenja. Narod ponovo više ne veruje vladi. Taj gubitak poverenja se naročito video da kako su dani restrikcija odmicali narod sve više nije ni slušao instrukcije vlade, a najmanje verovao u broj umrlih i obolelih.
Bregzit revolucija još nije ni blizu kraja.
autor: Siniša Ljepojević
