Navršilo se gotovo mesec dana otkako je Narodna stranka predložila da, uz profesora Samardžića, budem jedan od dva pregovarača u ime opozicije na predstojećim pregovorima (neko će to nazvati i dijalogom) o izbornim uslovima.
Predlagači su naveli da smatraju da bih kao profesor prava, čovek sa političkim iskustvom i osoba koja se više ne bavi politikom (pa neće zbog ličnih ambicija da se ostvari kao poslanik ili odbornik praviti nepotrebne ustupke i koncesije) – bio kandidat prihvatljiv za širok krug stranaka.
Međutim, za sve ovo vreme, samo je još Pokret slobodna Srbija podržao ovakav predlog. Postupak ove dve partije uvažavam, jer u prve redove nisu gurali sebe i svoje stranačke prijatelje, već ljude koji ne pripadaju njihovoj političkoj organizaciji.
Iako uloga pregovarača sa sobom nosi samo negativne konsekvence – gubitak vremena, energije i zdravlja, prihvatio sam predlog Narodne stranke, uz jedan uslov: da ga prihvate i ostale stranke koje su bojkotovale izbore.
Učinio sam to u uverenju da je ovako fragilnoj opozicija neophodna podrška, ubeđen da bi uvrštavanje više od troje ljudi u pregovarački tim opozicije sa sobom nosilo razvlačenje vremena koga uopšte nema mnogo, jer je raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora moguće i ove godine.
Čak i da do određenih ustupaka dođe, vreme preostalo za realizaciju dogovorenog je prekratko da bi pomenuti ustupci ostavili bilo kakav efekat.
Na osnovu činjenice da su ostale političke organizacije u ovih mesec dana oćutale predlog Narodne stranke, ili ga ironično komentarisale (što dosta govori o atmosferi u redovima opozicije) jasno je da među njjima preovladava stav da u pregovorima treba da učestvuje širok krug pregovarača, što je velika greška, koja bi vodila u odugovlačenje celog procesa, od čega bi korist imao samo režim.
Posebno bi pogubno bilo ako bi, sa opozicione strane, u pregovorima učestvovali predsednici stranaka, od kojih su neki, već sada, ušli u javnu trku za “šefa opozicije”, što redukuje njihove ambicije da ugroze režim.
Nažalost, ta se trka ogleda u istrčavanju u javnost sa separatnim platformama, umesto da je još pre nekolliko meseci usaglašena jedna zajednička platforma, koja bi tek potom bila izložena sudu javnosti.
Utisak je da “inflacija platformi” služi za sticanje sitnih političkih poena, kao da je, u uslovima autoritatne vladavine (praktično nesmenjivog) režima, bitno koja će opoziciona stranka imati 1,5 a koja 2% podrške. Na narednim izborima, opozicija se mora boriti za slobodu, a ne za vlast i poene.
Budući da u redovima opozicije ne postoji konsenzus oko toga da je neophodan što manji broj prevovarača, da ne postoji zajednička platforma kao i da nisu pripremljeni nacrti izmena i dopuna zakona iz medijske i krivičnopravne oblasti, neophodni za fer izborne uslove, meni ne preostaje ništa drugo nego da se zahvalim na lepim rečima predlagačima iz Narodne stranke.
Profesionalne i porodične obaveze mi, uz to, ne dozvoljavaju da nastavim sa višenedeljnim iščekivanjem da budem obavešten da li je moja pomoć opoziciji potrebna ili nije.
Jasno je da njenom najvećem delu nije potrebna, što je za mene lično – olakšanje. U ovakvim okolnostima, kada se u pojedinim segmentima dramatično kasni sa pripremama za pregovore, a u drugim se zauzima potpuno pogrešan pristup u odnosu na pregovore, sumnjam da će iko prihvatiti da zastupa opozicione stranke, sem njihovih funkcionera koji teško da mogu imati objektivan odnos prema procesu od čijeg ishoda zavisi da li će zauzeti pozicije u parlamentu.
“Quod ab initio vitiosum est, non potest tractu temporis convalescere”. Plašim se da su se pregovori već grbi rodili, na radost onih koji su uzurpirali sve resurse i institucije u ovoj zemlji, poništivši svako demokratsko pravo, pa i pravo slobodnog izjašnjavanja na izborima.
