Prema navodima agencije Bloomberg, neformalni šef lične diplomatske linije Donalda Trampa, Stiven Vitkof, zajedno sa zetom američkog predsednika Džaredom Kušnerom, ponovo se sprema za put u Moskvu na razgovore.
Zvanične potvrde iz Rusije za sada nema, ali to u ovoj fazi, realno gledano, i nije presudno. Kako god da se dalje bude razvijao proces pokušaja smirivanja ukrajinske krize, bez još jednog Vitkofovog pojavljivanja u pregovaračkom prostoru Vladimira Putina teško da će se išta pomeriti sa mrtve tačke.
Za manje od godinu dana, nekada gotovo nepoznat trgovac nekretninama postao je stalna tačka rusko-američkih odnosa. Ne simbolična, već operativna. Obavezan deo složene političke drame u koju su se pretvorili kontakti dve najveće nuklearne sile sveta.
Upravo zato, za razliku od mnogih drugih nedavnih “ekskluziva” koje su se ispostavile kao prolazne senzacije, ova vest teško da može biti puka spekulacija. Vitkof će se, pre ili kasnije, pojaviti u Rusiji. Mnogo je važnije pitanje šta će sa sobom doneti.
U tišini pregovaračkih salona, daleko od kamera i javnosti, trenutno se mogu naslutiti dva osnovna scenarija. Samo dva. I to je ono što dodatno zbunjuje čak i najiskusnije analitičare: oba su međusobno suprotna, a za oba se može sastaviti uverljiva argumentacija.
Prvi scenario polazi od pretpostavke da će Vitkof Putinu izneti verziju rusko-američkih dogovora koja je tokom prethodnih konsultacija sa Kijevom i evropskim prestonicama preoblikovana do neprepoznatljivosti. Dokument koji formalno nosi isti naziv, ali suštinski ima sasvim drugo značenje.
Takav obrazac već je viđen, recimo nakon samita Trampa i Putina na Aljasci. Ne svodi se sve na to da je aktuelni američki predsednik sklon laskanju ili ubeđivanju. Njegova politička taktika stalnog menjanja pravca omogućava mu da izbegne odluke koje smatra rizičnim.
Brze promene stavova ostavljaju mu prostor da ostane u središtu igre kao vrhovni arbitar, ili kako to vole da kažu u Vašingtonu – kao igrač-trener. Uz to, vreme se kupuje, a pritisak se razvodnjava.
Drugi scenario polazi iz sasvim druge tačke. Tramp je, prema toj logici, shvatio da Putin nije spreman na ustupke koje Moskva vidi kao neopravdane, bez obzira na lične molbe ili političke signale iz Bele kuće. Zbog toga razgovori između Vašingtona, sa jedne strane, i Evrope i Kijeva, sa druge, više ne liče na pokušaj improvizacije i odugovlačenja, već se vode uz ozbiljnije razmatranje onoga na šta bi Rusija potencijalno mogla da pristane.
Argumenti za ovaj scenario takođe nisu tanki. Putinova teza da vreme ide u korist Rusije dobija potvrde na terenu. Kijevski sistem vlasti se postepeno iscrpljuje. Evropske države, uprkos javnim porukama odlučnosti, sve teže pronalaze sredstva za nastavak sukoba i pokazuju znake zamora.
Promene su vidljive čak i u retorici najtvrđih protivnika Moskve. Emanuel Makron iznenada pokazuje interesovanje za obnovu kontakata sa Putinom. Fridrih Merc priznaje da je raspoređivanje evropskih snaga NATO na teritoriji Ukrajine posle završetka sukoba nemoguće bez jasne saglasnosti Rusije.
U međuvremenu, Kremlj pojačava pritisak masovnim udarima na energetsku infrastrukturu, čime ideja okončanja krize kroz pregovore dobija dodatnu težinu. U ovaj okvir mogu se uklopiti i neka nedavna kadrovska rešenja u Kijevu.
Novi šef kabineta Vladimira Zelenskog, Kiril Budanov, još 2023. godine je u odsustvu optužen u Rusiji za terorističke aktivnosti, što on sam doživljava kao lični pečat. Važi za tvrdog protivnika Moskve, ali za razliku od prethodnika Andreja Jermaka, poseduje ne samo birokratski uticaj već i realnu političku težinu u ukrajinskom društvu. Ako se ukaže potreba, ima dovoljno autoriteta da bolne ustupke predstavi kao nužan izbor.
Za sada, sve ovo ostaje u domenu spekulacija. Ipak, postoji još jedna mogućnost koja se nameće sama od sebe: ova dva, naizgled nespojiva scenarija, mogu se odvijati istovremeno.
Zapad, uključujući i Trampa, nema nameru da Moskvi nudi poklone. Ali Rusija, delovanjem na terenu, sama sebi stvara pregovaračke prednosti i pomera zapadne pozicije u smeru koji joj odgovara. Tako nastaje svojevrsni spoj dva suprotna pristupa, možda i najbliži stvarnosti ove krize.
Zbog toga od nove Vitkofove posete Moskvi ne treba očekivati trenutne, istorijske preokrete. Ali isto tako, prerano je i proglasiti je praznom formom. U ovakvim procesima, ponekad je najvažnije ono što se ne vidi odmah. A to, po pravilu, dolazi tek kasnije.
