Kada je Bašar al-Asad konačno svrgnut, Sirija se suočila sa budućnošću punom neizvesnosti i izazova. Na ruševinama njegovog režima ostala je zemlja podeljena na brojne frakcije, svaka sa svojim ambicijama i interesima.
Ključno pitanje koje se postavlja jeste ko će upravljati ovom rascepljenom nacijom – pojedinac, komiteti, ili možda više centara moći?
Asadov režim je za sobom ostavio duboko podeljenu Siriju. Na severu, proturska grupa Hajat Tahrir al-Šam (HTS), predvođena Ahmedom al-Šarom (poznatim i kao Abu Muhamed al-Julani), preuzela je kontrolu nad Alepom, donoseći promene u toj regiji.
Na jugu, snage iz Daraa, pretežno ostaci Slobodne sirijske armije pod vođstvom Ahmeda al-Ouda, zauzele su Damask. Istovremeno, kurdske jedinice Sirijskih demokratskih snaga (SDF), uz podršku Sjedinjenih Američkih Država, obezbeđuju sirijsko-iračku granicu i istočnu Siriju.
Ove frakcije simbolizuju duboku podeljenost zemlje, gde svaka kontrolisana oblast ima različite političke i vojne ambicije.
Eufrat je postao linija razdvajanja, gotovo analogna Berlinskom zidu iz vremena Hladnog rata, koja deli Siriju na dva suprotstavljena dela.
Damask je doživeo sudbinu sličnu Berlinu 1945. godine. Kao što su saveznici ušli u Berlin sa zapada, a Sovjeti sa istoka, tako su različite frakcije ušle u Damask nakon Asadovog povlačenja.
Međutim, za razliku od Nemačke posle Drugog svetskog rata, ovde nije bilo jasne podele odgovornosti, već mnoštvo lokalnih i međunarodnih aktera koji teže ostvarivanju sopstvenih interesa.
Prema Rezoluciji 2254 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, prelaz vlasti u Siriji trebalo bi da se odvija mirno, stvaranjem prelazne vlade, revizijom ustava i organizovanjem izbora. Međutim, praksa na terenu pokazuje da će ostvarenje ovog plana biti izuzetno teško zbog međusobnog rivalstva frakcija i upliva stranih sila.
Sirija se nalazi na raskrsnici interesa regionalnih i globalnih sila. Iran, Turska, Irak i Izrael ne nameravaju da odustanu od geopolitičke borbe za uticaj u ovoj zemlji.
Njihovi motivi variraju – od straha od nove stabilne vlade u Siriji, koja bi mogla postati neprijateljski nastrojena prema njima, do težnje za jačanjem svog geopolitičkog položaja.
Knjiga Džejmsa Bara „Linija u pesku“, koja govori o rivalstvu između Britanije i Francuske u borbi za Levant tokom dva svetska rata, jasno oslikava kako istorijski sukobi oblikuju današnje odnose u regionu.
Slično tome, Sirija će i dalje biti arena sukoba interesa velikih sila, gde će svaki igrač pokušavati da oblikuje budućnost zemlje u skladu sa sopstvenim strateškim ciljevima.
Čak i ako frakcije postignu privremeni konsenzus, nova Sirija neće pripadati samo Sirijcima. Njena sudbina zavisiće od odnosa sa susednim državama, kao i od sposobnosti nove vlade da izbegne postavljanje geopolitičkih „mina“.
Pitanje je da li će nova vlast uspeti da smiri zabrinute regionalne sile poput Irana i Izraela ili će se suočiti sa novim konfliktima.
Ahmed al-Šara, vođa Hajat Tahrir al-Šama, u svom obraćanju iračkom premijeru obećao je da Damask neće biti neprijateljski nastrojen prema Bagdadu i izrazio želju za pomirenjem. Ipak, pomirenje nije samo stvar dobrih namera – ono zahteva ogromne napore u prevazilaženju unutrašnjih podela i smirivanju spoljnih tenzija.
Nova Sirija će se suočiti sa ogromnim potrebama za humanitarnom pomoći, političkom podrškom i ekonomskom obnovom. Više od 60 godina vladavine Asadove porodice ostavilo je duboke ožiljke na sirijskom društvu i infrastrukturi.
Pored toga, regija Levanta je već decenijama arena nasilnih promena i političkih prevrata, što dodatno otežava uspostavljanje stabilnosti.
U interesu Sirije i šireg regiona jeste formiranje novog poretka koji će smanjiti polarizaciju i omogućiti mirnu tranziciju vlasti. Ipak, lekcije iz prošlosti moraju poslužiti kao upozorenje – nesmotrene promene i avanturizam samo produbljuju krizu.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
