Godinu dana posle sloma vlasti Bašara al Asada, Sirija ponovo deluje kao prostor u kome se stare linije nikada nisu do kraja ugasile. Dok nova vlast pokušava da se konsoliduje, iz senke izlaze figure bivšeg režima, rasute po egzilu, ali očigledno još uvezane.
Kako piše Njujork tajms, niz presretnutih telefonskih razgovora, poruka i intervjua ukazuje na to da bivši sirijski generali, danas uglavnom u Rusiji i Libanu, razmatraju oružanu pobunu i destabilizaciju aktuelne vlasti.
U toj priči, koja se više čita kao bezbednosni dosije nego kao klasična politička analiza, pojavljuju se poznata imena. U središtu mreže su dvojica bivših generala pod međunarodnim sankcijama: Suheil al Hasan, nekadašnji komandant elitnih jedinica režima, i Kamal al Hasan, bivši šef vojne obaveštajne službe.
Suheil al Hasan, poznat po nadimku „Tigar“, u opozicionim krugovima važi za jednog od najbrutalnijih komandanata i optuživan je za udare na civile. Prema navodima lista, upravo on iz Moskve odbacuje ideju političkog povlačenja i najotvorenije naginje oružanom otporu.
Od proleća 2025. godine, poruke sa njegovog telefona, koje su deo istrage, govore o stvaranju tajne vojne strukture. Njujork tajms navodi da je evidentirano više od 168.000 boraca iz alavitske zajednice, pri čemu je deo njih već opremljen lakim i teškim naoružanjem. Takve brojke, same po sebi, ne znače automatsku mobilizaciju, ali u regionu sa ovakvim iskustvom sukoba teško ostaju bez težine.
Finansijska pozadina te mreže vodi ka Ramiju Mahlufu, uticajnom biznismenu i rođaku Bašara al Asada. Iz Moskve, Mahluf, prema navodima američkog lista, pokušava da se nametne kao politički lider alavitske zajednice.
On je, navodno, borcima isplaćivao mesečne iznose između 200 i 1.000 dolara, predstavljajući se kao njihov zaštitnik. U toj kombinaciji kapitala i vojnog iskustva, list vidi jezgro potencijalne „vojske iz senke“ koja strpljivo čeka slab trenutak nove vlasti.
U privatnoj komunikaciji, Al Hasan se, kako se navodi, obraća Mahlufu kao „vrhovnom komandantu“. Sa druge strane, Kamal al Hasan bira drugačiji put. Njegov fokus je više politički i diplomatski, naročito u inostranstvu.
On stoji iza takozvane Fondacije za razvoj zapadne Sirije, registrovane u Bejrutu, koja je pod humanitarnim okriljem pokušavala da angažuje američke lobističke firme, sa ciljem da se obezbedi međunarodna zaštita alavitskih oblasti.
Prema oceni Njujork tajmsa, upravo takvi potezi brinu diplomate više nego same priče o pobuni. Razlog je jednostavan: otvaranje pitanja posebnog statusa moglo bi da gurne zemlju ka ideji poluautonomne oblasti unutar Sirije, što bi dodatno zakomplikovalo ionako krhku političku sliku.
Istraga pominje i Gajasa Dalea, bivšeg komandanta elitne Četvrte divizije, koji je iz Libana učestvovao u logističkim operacijama i pokušajima krijumčarenja oružja, uključujući bespilotne letelice i rakete, u saradnji sa proiranskim milicijama.
Iran se u tom kontekstu pojavljuje kao važan faktor u pozadini. List navodi da su u Libanu obezbeđena skloništa i za bivše sirijske pilote optužene za ratne zločine, među kojima je i nekadašnji visoki oficir vazduhoplovstva Mohamed al Hasuri. U takvom bezbednosnom vakuumu, zaključuje se, čelnici bivšeg režima pokušavaju da iskoriste strahove manjina i ostatke nekadašnjih mreža moći.
Ipak, slika nije jednostavna. Istraživanje ukazuje da alavitska zajednica nije jedinstvena u podršci ovim planovima. Unutrašnje podele, ali i pojačan regionalni i međunarodni nadzor, ograničavaju domete obnove tih struktura.
Između ambicija, novca i sećanja na prošle sukobe, ostaje pitanje koliko je prostora za novu eskalaciju i da li Sirija ulazi u još jednu fazu unutrašnje nestabilnosti ili će se sve završiti na nivou pokušaja koji nikada neće prerasti u nešto više. Odgovor, kao i mnogo puta ranije, zavisiće od slabosti sistema i strpljenja onih koji čekaju sa strane.
