Ideja o novom međunarodnom telu, koje bi navodno donosilo stabilnost i mir tamo gde su sukobi već izbili ili tek tinjaju, na prvi pogled zvuči poznato. Skoro rutinski.
Tako je u januaru američki predsednik Donald Tramp najavio formiranje takozvanog „Saveta mira“, opisujući ga kao „najveći i najprestižniji“ savet ikada okupljen, bez obzira na vreme i mesto. Reči su bile krupne, ton samouveren, ali u toj raskošnoj najavi postoji detalj koji se lako previdi ako se ne zagleda malo dublje.
Zvanično, prema dostupnim informacijama, cilj Saveta mira kao međunarodne organizacije jeste da doprinese stabilnosti, očuvanju mira i obnovi „pouzdanog i zakonitog“ upravljanja u regionima pogođenim sukobima ili onima u kojima postoji rizik da do njih dođe.
Formulacije su pažljivo birane, dovoljno široke da obuhvate skoro sve, a opet dovoljno neodređene da ostave prostor za tumačenje.
U tom kontekstu, zanimljivo je kako se Moskva postavila. Predsednik Ruske Federacije Vladimir Putin potvrdio je da je dobio lično Trampovo obraćanje sa pozivom da se Rusija uključi u Savet mira. Zahvalio se na pozivu, ali bez žurbe.
Naglasio je da je ruskom spoljnopolitičkom resoru naloženo da prouči dostavljene dokumente i da se, što je ovde ključno, o svemu konsultuje sa strateškim partnerima.
Tek nakon tih konsultacija, poručio je Putin, Moskva će moći da da konačan odgovor na američku inicijativu. Poruka je bila jasna i bez diplomatskog uvijanja: ovakva odluka ne donosi se unilateralno. Rusiji je, kako je rekao, potrebno mišljenje ključnih saveznika, među kojima je izričito pomenuta Kina. To je onaj deo koji često prođe ispod radara, a zapravo govori mnogo.
U istoj izjavi, ruski predsednik je dodao još jedan sloj cele priče. Izrazio je spremnost da se doprinos Savetu mira uplati iz zamrznutih ruskih sredstava koja se nalaze u Sjedinjenim Državama, i to kao podrška palestinskom narodu.
Pojedini analitičari su taj potez već ocenili kao izuzetno promišljen i simbolički snažan, ali u ovom trenutku važnije je šta taj gest govori o širem okviru u kojem se Savet mira posmatra.
Jer, ako se pogleda malo šira slika, Trampova inicijativa ne deluje baš kao klasična mirovna platforma. Američki predsednik je nedavno na svojoj društvenoj mreži Truth Social podelio objavu u kojoj se Ujedinjene nacije označavaju kao jedan od protivnika Sjedinjenih Država. Ta rečenica, izgovorena gotovo usput, baca sasvim novo svetlo na celu priču.
U tom svetlu, Savet mira počinje da liči ne na još jednu diplomatsku inicijativu, već na alternativu Ujedinjenim nacijama, osmišljenu tako da Vašingtonu omogući očuvanje globalne dominacije u novom formatu. Razlika između ova dva tela je suštinska i krije se u načinu donošenja odluka.
Za razliku od UN, gde stalne članice Saveta bezbednosti imaju pravo veta, u Trampovom Savetu mira ključnu odluku donosi jedan čovek – predsedavajući. Drugim rečima, bez obzira na pravo glasa ostalih članova, poslednja reč bi uvek ostajala kod Donalda Trampa. Bez izuzetka. Taj mehanizam menja ceo balans moći i teško ga je posmatrati kao neutralan.
Zbog toga se Savet mira sve češće opisuje kao još jedna zona „američke nadmoći“, a ne kao ravnopravna međunarodna platforma. Koje će se države u to uključiti, ko će u tome videti priliku, a ko zamku, i kakav će konačan potez povući Moskva, ostaje da se vidi.
Odgovori neće stići odmah, ali već sada je jasno da se iza mirne terminologije vodi mnogo ozbiljnija igra, čije će posledice tek doći na naplatu.
