Smena Aleksandra Rankovića s mesta potpredsednika SFRJ i potpuno uklanjanje iz političkog života nisu mogli da se obave bez podrške srpskih komunista, čiji je Leka bio najistaknutiji član.
Bojan Dimitrijević, naučni savetnik i zamenik direktora Instituta za savremenu istoriju i autor knjige „Ranković – drugi čovek“, kaže da je Tito dugo zazirao od smene Rankovića zbog toga što se plašio reakcije srpskih komunista. Ali tamo je saveznike, kaže Dimitrijević, našao neverovatno brzo i lako.
Osmi kongres SKJ iz 1964. godine otvara vrata konfederalizaciji Jugoslavije i, finalno, Ustavu iz 1974. Tada kao da počinje i zavera protiv Rankovića kao neprijatelja takvih tendencija?
– Teško je proceniti kada tačno započinje zavera protiv Rankovića. Ali je vreme Osmog kongresa SKJ 1964. svakako bilo prelomno za Tita da odbaci eventualno snaženje Jugoslavije kroz jačanje centralizma i da podrži republička rukovodstva u postepenom pretvaranju u konfederaciju. Ranković kao da nije imao želje ni afiniteta da umesto Tita centralizuje Jugoslaviju. To je očigledno Tito primetio i procenio da je bolje da zadrži neprikosnoven autoritet u državi i partiji, podržavajući suprotne tendencije jačanja republika. Takva tendencija dolazila je iz Slovenije i Hrvatske. Sa druge strane, Tito se sve više okretao spoljnoj politici i jačao svoju svetsku ulogu, prepuštajući domaće poslove onima koji su mu bili odani ili su se pretvarali da to jesu. Oni će dalje voditi federalizovanu SFR Jugoslaviju.
Ko su sve bili potencijalni Rankovićevi neprijatelji? Da li je i pogibija Slobodana Penezića Krcuna, vernog Rankovićevog prijatelja i jednog od najuticajnijih srpskih komunista, mogući deo zavere?
– Sasvim sigurno da jedan broj ličnosti u vrhu partije nije podnosio Rankovićevu čvrstu kadrovsku ruku. Ali oni su do kraja 1950-ih uglavnom nevidljivi. Početkom 1960-ih godina, sa jačanjem republičkih partijskih centara, s uvođenjem nacionalnog ključa i takozvanih rotacija na visokim dužnostima, otvara se mogućnost da se Rankovićevi neprijatelji postepeno grupišu. U Sloveniji i Hrvatskoj to su grupe uglavnom vezane za UDB-u a potom i centralne komitete. U Srbiji, to je Petar Stambolić i kadrovi koje on okuplja – uglavnom nezadovoljni svojim trenutnim funkcijama i uticajem. Oni se uključuju u front protiv Rankovića pred Brionski plenum, a za njima stupaju i srpski kadrovi iz Bosne i Hercegovine i Crne Gore. Pogibija Slobodana Penezića Krcuna 1964. godine je značajna jer je Ranković tako izgubio beskompromisnog saradnika koga su se plašili kolebljivi kadrovi iz srpske partije. Sa Krcunom u životu, Brionski plenum bi značajno teže bio organizovan jer on nije imao zadršku i svakom je govorio šta misli, pa u pojedinim prilikama i samom Titu. Da li je Penezić nastradao slučajno ili kao posledica zavere ili kombinacijom obe ove okolnosti, tek Ranković je tako izgubio svog vernog saradnika. Rankovićev sin Slobodan kaže da je to bio jedini slučaj kada je video svog oca da plače.
Ključni ljudi zavere bili su iz Hrvatske – Ivan Stevo Krajačić, šef UDB za Hrvatsku, recimo. Svi ključni ljudi u bezbednosnom sektoru koji su bili lojalni Rankoviću pre otvaranja afere bili su zamenjeni kadrovima iz Hrvatske?
– Tako je. Ključni ljudi „brionske zavere“ i navodnog prisluškivanja su bili tehničari iz službe ozvučavanja UDB za Hrvatsku sa Ivanom Krajačićem, Stevom na čelu. Oni su ti koji su izvršili prepravke na instalacijama u rezidencijI u Užičkoj 15 da bi se pokazalo da Ranković iz svoje kuće može da prisluškuje Tita i Jovanku. Ali to je bio završetak priprema afere. Prethodno od 1964. do 1966. su iz niza razloga sa dužnosti uklonjeni srpski („Rankovićevi“) kadrovi: savezni sekretar za unutrašnje poslove, načelnik Službe bezbednosti JNA, obaveštajne službe inostranih poslova, pa čak i šef Titovog ličnog obezbeđenja. Paradoksalno je da sada vojnu i saveznu civilnu službu vode dva rođena brata Ivan i Milan Mišković, kojima je vernost bila okrenuta više Ivanu Krajačiću i Centralnom komitetu SK Hrvatske nego Rankoviću kao potpredsedniku te države.
Zašto je Tito pristao da se Ranković ukloni? Sam Ranković je, kao i Tito, bio unitarista, nikada nije pokazao ni najmanji znak nepoverenja prema Titu…
– Tito je posle 1962. godine imao više indikatora da Jugoslavija kao država ne ide u željenom pravcu. Kako Rankovića nije mogao da mobiliše da centralizuje državu umesto njega, opredeliće se u narednom periodu za podršku republičkim rukovodstvima, a da on i dalje ostane neprikosnoven lider. Iako je Tito u početku bio siguran da je Ranković njegov odani saradnik i bez ambicija uperenih ka njemu, u periodu 1964-1966. do njega dolaze vesti – od Rankoviću nenaklonjenih kadrova – da ovaj želi da ga zameni na mestu predsednika, da ga u tome podržavaju Sovjeti, sluša Jovankine rastuće optužbe za prisluškivanje, da Rankoviću raste omiljenost u Srbiji, da su službe bezbednosti uz njega, da je birokrata, nacionalista, pa čak i šovinista. Sve bi to ranije izgledalo neverovatno. Međutim, u novim okolnostima federacije sredinom 1960-ih i sa Titovim rastućim godinama života (Ranković je mlađi od Tita 17 godina, koji već ima više od 70 godina), dolazi do preokreta u Titovom posmatranju svog najvernijeg saradnika. Od toga do odluke da ga se reši potrebno je bilo samo naći razlog.
[adsenseyu4]
Značajan doprinos političkoj likvidaciji Rankovića dali su srpski komunisti sa Petrom Stambolićem na čelu.
– Bez doprinosa srpskih komunista čitava afera i smena Rankovića ne bi bila moguća. Naime, Petar Stambolić je figurirao kao stožer ove grupe. On nije u prijateljskim odnosima sa Rankovićem još od rata. On nije mogao da podnese Rankovićevu dominaciju u poslovima gde je on bio nadležan kao predsednik vlade. Takođe, Ranković je znao za neke njegove afere, pa je Stambolić imao utisak da ga ovaj drži u šaci. Potom, oko Stambolića se okuplja i drugo društvo u Centralnom komitetu SK Srbije. Sasvim je sigurno da je jedan deo njih, počev od vremena kada Ranković postaje potpredsednik SFR Jugoslavije, nerado gledao počasti koje Ranković uživa, a za koje su oni mislili da ih samo uživa Tito. Tako se polako katalizuje grupa u srpskom rukovodstvu koja će biti izvršilac egzekucije Rankovića i svih koji budu uz njega. Tito je dugo zazirao od srpskog rukovodstva u ovoj aferi, jer se bojao reakcije SK Srbije na uklanjanje Rankovića kao njegovog najistaknutijeg predstavnika. Međutim, saveznike u CK Srbiji je našao neverovatno lako i brzo. Stambolić i društvo, među kojima i mnogi koji se danas nazivaju „liberalima“, pristupili su zaveri. Kako je Ranković zauzimao više državnih i partijskih funkcija, bilo je tu mogućnosti za karijerističko ostvarenje mnogih u SK Srbije. Sa druge strane, Ranković je ostao na „saveznom“ nivou upravo kada se konsoliduju republičke partijske baze, i tako osim u saveznoj, republičkoj i beogradskoj Udbi, ostao bez „baze“ i partijske podrške.
Kakva je bila uloga Jovanke Broz u smeni?
– Jovanka Broz ima možda centralnu ulogu u stvaranju Titovog ličnog neraspoloženja prema Rankoviću. Ranković je bio kum na venčanju Tita i Jovanke, ali ubrzo ti odnosi počinju da se kvare. Prvo na relaciji Jovanke i Rankovićeve supruge Slavke. Više savremenika ističe narastajuće neraspoloženje „ruralne“ i agresivne partizanke Jovanke prema „intelektualnoj“ i decentnoj partizanki Slavki. Na to nadovezuje se Jovankino neraspoloženje prema Rankoviću. Svi ispitani iz Titovog kabineta i Odeljenja bezbednosti Vrhovnog komandanta ukazuju da je od početka 1960-ih Jovanka sistematski svaku smetnju na telefonskim vezama proglašavala za Udbino i Rankovićevo „prisluškivanje.“ Tito je u početku odmahivao rukom, ali je potom i sam počeo da vrti glavom u nedoumici na njene reči. Uočava se da je Jovanka bila upoznata sa aktivnostima Krajačićevih operativaca u rezidenciji pred otvaranje afere, da je bila na stalnoj telefonskoj vezi sa Krajačićem tih dana i da je pred nizom svedoka agresivno optuživala Rankovića i Stefanovića Ćeću za prisluškivanje.
Delovi iz knjige
Najbliži saradnici
U Dnevničkim zapisima Ranković kaže: „Moji i Titovi odnosi bili su uvek principijelni i na takvoj visini da sam mogao sve da mu kažem, o svemu da ga obaveštavam i o svemu da tražim njegovo mišljenje i savete. I tako sam godinama postupao jer sam više od svega cenio otvorenost kao uslov uzajamnog razumevanja i trajnog i vernog drugarstva. Polazeći od toga, ranije se nikad nisam ustručavao da Titu kažem i neprijatne stvari, razume se, na način na koji se nikada nije gubilo veliko poštovanje prema njemu. Nastale promene, međutim, uočio sam veoma, veoma kasno. Verovatno zbog toga što sam nekim povremenim reagovanjima pridavao sasvim sporedan značaj, smatrajući ih trenutnim i prolaznim“.
Uticaj Jovanke
Veliki uticaj na Titovu odluku da eliminiše Rankovića imala je i Jovanka Broz. Ona je stalno upozoravala Tita na opasnost koja mu preti od Rankovića, čime je gotovo svakodnevno podgrevala njegovu sujetu. Dve godine pre Brionskog plenuma Jovanka i Ranković bili su u otvorenom sukobu iako joj je Ranković bio venčani kum. Jovankini sukobi s Rankovićem proširili su se otkad je ona počela da sumnja u Titove sekretare, Titovog ađutanta generala Žeželja i neke druge osobe iz okruženja. Bila je u lošim odnosima i s Rankovićevom suprugom Slavkom, koja je u početku diskretno, a kasnije sve otvorenije kritikovala Jovanku zbog njenog kapricioznog ponašanja prema okruženju.
Jovankine sumnje podgrevali su i tehnički problemi na specijalnim vezama, koji su se pojavili u drugoj polovini 1961. O problemima u PTT-u i specijalnim vezama svedočili su pred državnopartijskom komisijom pripadnici Garde u junu 1966. Rastuće nepoverenje prema Rankoviću i povremene smetnje na telefonskim linijama kod Jovanke su stvorili ubeđenje da on prisluškuje Tita i nju.
[adsenseyu1]
Stambolić ga nije voleo
Moguće je da je ta netrpeljivost Petra Stambolića prema Rankoviću počela još posle Šestog kongresa 1952, kada je Ranković formirao komisiju da ispita verodostojnost optužbe ranijeg generalnog sekretara Titovog kabineta generala Ljubodraga Đurića na račun odnosa Petra Stambolića s njegovom suprugom. U rad komisije su, osim Rankovića, bili uključeni i Slobodan Penezić i Cana Babović. Prema Rankovićevoj verziji događaja, njih dvoje zalagali su se da se Stambolić „oštrije kazni i prigovorili su mi da večito vučem i izvlačim iz blata jednog lukavog seljaka koji je u stanju da gazi preko drugih da bi se održao i probijao u stvaranju svoje karijere. U stvari, njih dvoje se nisu slagali s mojim predlogom za manju partijsku kaznu, koju su Stamboliću konačno usvojili viši forumi“.
Pripreme za obračun
Kao neka vrsta pripreme obračuna s Rankovićem u periodu 1964-1966. dolazi do izmena na vrhu Službe bezbednosti JNA i Saveznog sekretarijata unutrašnjih poslova. Na mesta veterana Službe iz vremena rata, koji su godinama bili odani Rankoviću, kakav je donekle bio i general Jefto Šašić, a posebno Svetislav Stefanović i Vojin Lukić, dolaze mlađe snage – braća Ivan i Milan Mišković.
U kontekstu dolaska generala Ivana Miškovića na čelo vojne Službe bezbednosti i njegovog brata Milana Miškovića u martu 1965. na mesto saveznog sekretara za unutrašnje poslove, Ranković kaže: „Pa ide to još godinu dana pre mog slučaja i proteže se do danas. Još od tada se povlače veze i forsiranje određenih ljudi, pogotovo iz republike Hrvatske, u najviša državna i partijska tela. To potiče godinu dana pre mog slučaja ili, bolje rečeno, slučaja ove zemlje, od kada ova zemlja ide stranputicom… Ako se jednoj republici da resor policije, Partije, armije, državničkih poslova, onda to nije u redu, onda se može nametnuti bilo čija volja, a kamoli politika.“
Za braću Mišković on konkretno piše: „Ako je Brk (Ivan) trebalo da dođe za šefa vojne bezbednosti, u redu, tu je bio Gošnjak za koga se može reći da je bio Jugosloven, a ne Hrvat kao ministar odbrane, ali u najkraćem vremenu munjevitom brzinom došao je njegov brat Milan na dužnost saveznog sekretara za unutrašnje poslove. Isforsiraše njegovog brata na položaj saveznog sekretara unutrašnjih poslova. Tripala gurnuše na visoki položaj, Savku za njim i za nepunu godinu dana zauzeše oni sve odgovorne dužnosti u ovoj zemlji.“
Sa mesta saveznog sekretara za unutrašnje poslove 1965. smenjen je Vojin Lukić. O tome on piše: „…Zbog toga je na tom položaju morao biti apsolutno pouzdan čovek, koji će verno sarađivati, a nikako čovek od koga bi se takva akcija morala kriti, što bi praktično bilo i nemoguće.“
Kako je sve video Ranković
U Dnevničkim zabeleškama, pisanim u drugoj polovini 1966, Ranković iznosi svoju procenu kako je došlo do raskida s Titom: „Podaci o famoznom ozvučavanju i prisluškivanju Tita i drugih rukovodilaca svestrano su korišćeni za realizaciju drugog, daleko šireg i sveobuhvatnijeg plana. Došao sam do zaključka da su konture tog plana sistematski građene tokom cele zime i proleća (1965-1966). Plan je pripremljen u najužem krugu, a njegovim autorima nije odgovaralo utvrđivanje verodostojnosti podataka… U suštini, akcija je preko mene praktično bila uperena protiv Tita i njegovih pogleda na izvesna pitanja našeg društvenog razvoja. U cilju postepenog ostvarivanja ovakvog plana, zamišljenog na duži rok, primenjena je taktika brzog iskorišćavanja Titovih zabluda i njegove povređene sujete. Trebalo je, dakle, totalno kompromitovati organe Državne bezbednosti i kadrove te organizacije, a najpre je trebalo obračunati se sa mnom. Kada se to postigne, onda će sve drugo ići mnogo lakše. Obračun s Markom nateraće druge da razmišljaju o sebi i o tome kako bi prošli u slučaju eventualnog sukoba.“
Iako Ranković u Dnevničkim zabeleškama ne navodi ko su oni koji su u najužem krugu napravili plan za njegovu smenu, u jednom komentaru posle Brionskog plenuma kaže: „Ovima iz Hrvatske nije teško sprovesti ono što hoće. Protiv mene nisu počeli raditi na Plenumu niti neposredno pred Četvrti plenum. Počeli su raditi daleko ranije.“
Postavljanje ozvučenja – uloga Brajnika i ivana Krajačića
Edi Brajnik, pomoćnik državnog sekretara za unutrašnje poslove, bio je jedan od prvoboraca partizanskog pokreta u Sloveniji i narodni heroj… Bio je i jedan od organizatora Ozne za Sloveniju 1944. Selim Numić, pomoćnik SSUP-a, navodi u svojim sećanjima da je Brajnik „bio mnogo pogođen što mu se nije ostvario životni san da postane savezni ministar za unutrašnje poslove. Njegova sujeta i ambicija bile su posebno povrijeđene dolaskom Vojina Lukića na to mjesto. Jer Brajnik je bio unaprijeđen samo za podsekretara. Otišao je iz SSUP (1965) kao ozlojeđeni nezadovoljnik. U kontaktima sa mnom nisu to krili ni on ni njegova supruga Zdenka od trenutka kad je bilo izvjesno da ide na nove dužnosti u Ljubljani“.
[adsenseyu4]
Posebno je zanimljivo to da je Zdenka Brajnik radila upravo u Numićevom resoru, u operativnoj tehnici, da je vodila distribuciju, dokumentaciju i arhivu poverljivih informacija koje su dobijane prisluškivanjem i drugim tehničkim merama. Numić smatra da je preko nje Brajnik mogao da dođe do najpoverljivijih i najpotrebnijih informacija koje je posle „preobrazio u opake laži“ i plasirao ih „izvjesnim uticajnim ličnostima“. A bio je uticajan i imao mnogo prijatelja u političkom vrhu SR Slovenije.
Brajnik je u vreme pre Brionskog plenuma Titu dostavio opširan izveštaj u kojem je ocrnio stanje u resoru unutrašnjih poslova. On je, između ostalog, tvrdio da službe Udbe za Jugoslaviju prisluškuju ne samo Tita i Kardelja, već i druge funkcionere. Prema Numiću, Brajnik je to učinio „pod uticajem i na zahtjev grupe najviših slovenačkih funkcionera. Slovenačko rukovodstvo je znalo da Kardelj zamalo nije bio smenjen 1963. Htjeli su po svaku cijenu spriječiti da se nešto slično ponovi.“
Ako je Brajnik mogao da lansira ideju da se savezna Udba, a preko nje i Ranković, optuže za navodno prisluškivanje, neko je trebalo i tehnički da realizuje, odnosno dokaže te optužbe. To je mogao samo neko iz Službe, kome je Ranković mogao da bude protivnik. Bio je to Ivan – Stevo Krajačić, prvi čovek hrvatske Udbe. On je negovao poseban odnos između hrvatskog partijskog rukovodstva i Tita, s kojim je bio prijatelj još od pre Drugog svetskog rata.
Ukratko, Krajačić je iz Zagreba u Titovu rezidenciju u Beogradu poslao svoje ljude iz Udbe za Hrvatsku koji su izvršili određene tehničke radove na telefonskoj instalaciji, i to u dva maha. U prvom su mogli da prilagode instalaciju, a u narednom da je i zvanično otkriju kao nameru Rankovića i Udbe da prisluškuju Titovu rezidenciju. I dvojica novih Titovih ličnih sekretara – Franjo Stipković i Marin Kružičević – takođe su stigli na dužnost iz Zagreba, što nije bez značaja jer će oni takođe biti upućeni u ovu tehničko-političku igru.
Ko je bio Aleksandar Ranković Leka
Rođen je 28. novembra 1909. godine u selu Draževac kod Obrenovca. Iz kuće Rankovića devet muških glava poginulo je u ratovima za slobodu Srbije. Sa 13 godina dolazi u Beograd da uči krojački (abadžijski) zanat i tu susreće mlade komuniste, postaje član Saveza komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ) i ubrzo sekretar Mesnog komiteta za Beograd. U tada ilegalnu Komunističku partiju Jugoslavije učlanjuje se 1928. U Beogradu organizuje radničke proteste, zbog čega biva hapšen. Neposredno posle uvođenja šestojanuarske diktature, rasturao je po Beogradu komunističke proglase i biva ponovo uhapšen. Suđeno mu je 22. maja 1929. godine i osuđen je na šest godina robije i upućen u zatvor Sremska Mitrovica. Sa robije izlazi 1935. godine i odlazi na odsluženje vojnog roka, a 1937. vraća se u Beograd i uključuje u komunistički pokret. Na predlog Milovana Đilasa, Tito 1937. godine postavlja Rankovića na mesto sekretara Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Na toj dužnosti je do 1941. Postaje jedan od najbližih Titovih saradnika. Član Politbiroa CK KPJ postaje 1940. godine i do početka rata boravi u Zagrebu.
Čitav rat prolazi uz Tita, sve najteže bitke, na Sutjesci, Neretvi, desant na Drvar, na kraju oslobođenje Beograda. U maju 1944. godine učestvuje u formiranju Odeljenja za zaštitu naroda (Ozna) i postaje njen prvi šef. Tek krajem rata pridružuje mu se njegov tada petogodišnji sin Mića iz prvog braka (prvu ženu su mu ubili četnici). Ponovo se oženio 1947. godine Slovenkom Ladislavom Slavkom Becele, a aprila 1949. godine dobijaju sina Slobodana. Posle rata postaje i prvi čovek UDB-e (Uprave za državnu bezbednost), naslednice OZN-e, koja je imala ključnu ulogu u likvidacijama ratnih protivnika i političkih neistomišljenika posle rata. Posle rata učestvuje u mnogim političkim likvidacijama (Hebrang, Žujović, Đilas…). Takođe, direktno je rukovodio osnivanjem logora na Golom otoku. Godine 1963. postaje potpredsednik Republike, i zvanično drugi čovek u državi, ali bez ovlašćenja u domenu unutrašnjih poslova i bezbednosti. U isto vreme je i sekretar CK SKJ. Na Brionskom plenumu CK SKJ 1. jula 1966. godine biva uklonjen sa svih državnih i partijskih dužnosti pod optužbom da je „zloupotrebio UDB-u u političke svrhe“ i prisluškivao Tita i druge visoke funkcionere, iako za ovo nije bio ponuđen nijedan valjan dokaz. Od tada je u penziji, živeo je izvan javnosti, u krugu porodice i bliskih prijatelja. Umro je 19. avgusta 1983. u svojoj kući u Dubrovniku. Sahrani Aleksandra Rankovića u Beogradu prisustvovalo je oko 100.000 ljudi.
Kako do knjige
Ova knjiga rađena je po brojnim i dobrim delom nepoznatim dokumentima o radu Ozne, Udbe i KOS-a… Kao prva politička biografija Aleksandra Rankovića, o kome se tako dugo i zagonetno ćutalo, ona svestrano otkriva tehnologiju vladanja, moć autoriteta, lažna drugarstva, zakulisne bitke, intrige, prevare, izdaje… Ona osvetljava novi lik Aleksandra Rankovića. Moguće je poručiti je preko izdavača “Vukotić medije” na www.vukoticmedia.rs.
Miroslav Kos (Blic.rs)
