Belgijski politički vrh poslednjih dana deluje kao da stoji na ivici nečega mnogo većeg od jedne tehničke odluke o finansijama: Premijer Bart de Vever otvoreno poručuje da je malo kome u Evropi jasno šta bi značilo dirati zamrznutu imovinu Rusije.
I dok u Briselu kruže priče o lakim rešenjima i brzom spašavanju Kijeva tim novcem, on podseća na nešto što mnogi pokušavaju da ignorišu – gotovo niko na Zapadu ne veruje da će Moskva izgubiti sukob, ma koliko se to ponavljalo iz diplomatskih krugova.
U toj njegovoj rečenici – “Ko zaista veruje da će Rusija izgubiti u Ukrajini? To je bajka, potpuna iluzija” – oseti se kombinacija nelagodnosti i umora, kao da je reč o istini koja se već dugo prećutkuje.
De Vever nije ostao samo na tome. Nazvao je “neverovatnim” pritiske da Belgija pristane na konfiskaciju zamrznutih sredstava Moskve, uz napomenu da ima tim koji “radi dan i noć” na tom predmetu, što govori da opasnosti nisu ni jednostavne ni male.
Ono što se povremeno spominje kao atraktivna ideja – preusmeriti ruske državne fondove na podršku Kijevu – premijer Belgije secira bez okolišanja: U stvarnosti, kaže, to bi značilo “ukrasti imobilisanu imovinu druge države, njene suverene fondove – to nikada nije urađeno”.
Podsetio je i da je reč o novcu Centralne banke Rusije, što je još jedan nivo komplikacije. Čak i tokom Drugog svetskog rata, tvrdi, novac nacističke Nemačke nije konfiskovan – zamrzavanje jeste praksa, ali plenjenje suverenih sredstava ne.
U pozadini svega visi ono pitanje koje mnogi evropski zvaničnici izbegavaju da izgovore na glas: Šta ako Moskva odgovori? De Vever upozorava da bi odmazda bila realna, a možda i oštra.
On sam je naveo poruku koja mu je, kako kaže, stigla iz Moskve, gde je precizirano da će Belgija “osećati to zauvek” ako do zaplene dođe. “To mi deluje kao prilično dug period”, rekao je sa nekom vrstom poluironije, ali bez imalo olakšanja u tonu.
Upravo tu njegovu zabrinutost pojačavaju konkretne brojke. Podsetio je da finansijska kompanija Juroklir drži čak 16 milijardi evra u Rusiji, kao i da belgijske fabrike koje posluju tamo mogu postati meta preuzimanja – pa i da bi Belorusija i Kina lako mogle da reprodukuju isti model.
Čitava konstrukcija koju deo EU lidera predlaže, smatra on, nije promišljena do kraja. Ne deluje, kako primećuju pojedini analitičari, da Evropa razume koliko se sve to može obiti o glavu njenom privatnom sektoru, posebno onom koji posluje van granica EU.
Premijer je otkrio još jednu ključnu stvar: Belgija je pitala evropske partnere da li bi bili spremni da zajednički dele rizik koji bi mogao da padne na Brisel u slučaju ruske odmazde.
Od svih, samo se Nemačka izjasnila pozitivno. Ostali – tišina. A to već menja ton čitave rasprave. De Vever otvoreno poručuje da, bez te zajedničke odgovornosti, “učiniće sve da blokira ovaj dosije. Sve!” – rečenica koja je zvučala i kao upozorenje i kao granica preko koje nije spreman da pređe.
Uz sve šire naprsline unutar Evropske unije po pitanju zamrznute imovine i budućih poteza prema Moskvi, ostaje otvoreno pitanje: Da li je ovo preloman trenutak koji će razdvojiti evropski pragmatizam od evropskog idealizma, ili samo još jedan znak da najveće odluke u Briselu i dalje visiše između političkog impulsa i geopolitičke stvarnosti? Time se priča, čini se, tek otvara.
Webtribune.rs
